حَدَّثَنَا شُجَاعُ بْنُ مَخْلَدٍ، حَدَّثَنَا هُشَيْمٌ، أَخْبَرَنَا يُونُسُ بْنُ عُبَيْدٍ، عَنِ الْحَسَنِ، أَنَّ عُمَرَ بْنَ الْخَطَّابِ، جَمَعَ النَّاسَ عَلَى أُبَىِّ بْنِ كَعْبٍ فَكَانَ يُصَلِّي لَهُمْ عِشْرِينَ لَيْلَةً وَلاَ يَقْنُتُ بِهِمْ إِلاَّ فِي النِّصْفِ الْبَاقِي فَإِذَا كَانَتِ الْعَشْرُ الأَوَاخِرُ تَخَلَّفَ فَصَلَّى فِي بَيْتِهِ فَكَانُوا يَقُولُونَ أَبَقَ أُبَىٌّ . قَالَ أَبُو دَاوُدَ وَهَذَا يَدُلُّ عَلَى أَنَّ الَّذِي ذُكِرَ فِي الْقُنُوتِ لَيْسَ بِشَىْءٍ وَهَذَانِ الْحَدِيثَانِ يَدُلاَّنِ عَلَى ضَعْفِ حَدِيثِ أُبَىٍّ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم قَنَتَ فِي الْوِتْرِ .
Бизга Шужў ибн Махлад ривоят қилди, бизга Ҳушайм ривоят қилди, бизга Юнус ибн Убайд хабар берди, у ал-Ҳасандан ривоят қилиб, Умар ибн ал-Хаттоб одамларни Убай ибн Каъб атрофига тўплади, у уларга йигирма кеча намоз ўқир эди ва улардан қолган ярмидан бошқасида қунут қилмас эди. Охирги ўн кунлик бўлганда эса орқага чекиниб ўз уйида намоз ўқир эди, шунда улар: «Убай қочиб кетди» дер эдилар. Абу Довуд деди: Бу қунут ҳақида зикр қилинган нарсанинг ҳеч нарса эмаслигига далолат қилади. Бу икки ҳадис Убайнинг «Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам витрда қунут қилдилар» деган ҳадисининг заифлигига далолат қилади.