حَدَّثَنَا أَبُو الْوَلِيدِ الطَّيَالِسِيُّ، حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ كَثِيرٍ، حَدَّثَنَا الزُّهْرِيُّ، عَنْ عَطَاءِ بْنِ يَزِيدَ، عَنْ أَبِي سَعِيدٍ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَنَّهُ سُئِلَ أَىُّ الْمُؤْمِنِينَ أَكْمَلُ إِيمَانًا قَالَ " رَجُلٌ يُجَاهِدُ فِي سَبِيلِ اللَّهِ بِنَفْسِهِ وَمَالِهِ وَرَجُلٌ يَعْبُدُ اللَّهَ فِي شِعْبٍ مِنَ الشِّعَابِ قَدْ كُفِيَ النَّاسُ شَرَّهُ " .
Бизга Абу Валиди ат-Таёлисий ривоят қилди, бизга Сулаймон ибн Касир ривоят қилди, бизга Зуҳрий Ато ибн Язиддан, у Абу Саиддан, у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан ривоят қилди: Ундан сўралган эди: Мўминларнинг қайсиси иймони энг комили? У деди: «Ўз жони ва моли билан Аллаҳ йўлида жиҳод қилувчи киши, ва Аллаҳга тоғ дарасидаги бир дарада ибодат қилиб, одамларни ўз ёмонлигидан сақлаган киши.»