حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ مَرْزُوقٍ، أَخْبَرَنَا شُعْبَةُ، عَنْ عَمْرِو بْنِ مُرَّةَ، عَنْ أَبِي الْبَخْتَرِيِّ، قَالَ سَمِعْتُ حَدِيثًا، مِنْ رَجُلٍ فَأَعْجَبَنِي فَقُلْتُ اكْتُبْهُ لِي فَأَتَى بِهِ مَكْتُوبًا مُذَبَّرًا دَخَلَ الْعَبَّاسُ وَعَلِيٌّ عَلَى عُمَرَ وَعِنْدَهُ طَلْحَةُ وَالزُّبَيْرُ وَعَبْدُ الرَّحْمَنِ وَسَعْدٌ وَهُمَا يَخْتَصِمَانِ فَقَالَ عُمَرُ لِطَلْحَةَ وَالزُّبَيْرِ وَعَبْدِ الرَّحْمَنِ وَسَعْدٍ أَلَمْ تَعْلَمُوا أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " كُلُّ مَالِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم صَدَقَةٌ إِلاَّ مَا أَطْعَمَهُ أَهْلَهُ وَكَسَاهُمْ إِنَّا لاَ نُورَثُ " . قَالُوا بَلَى . قَالَ فَكَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُنْفِقُ مِنْ مَالِهِ عَلَى أَهْلِهِ وَيَتَصَدَّقُ بِفَضْلِهِ ثُمَّ تُوُفِّيَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَوَلِيَهَا أَبُو بَكْرٍ سَنَتَيْنِ فَكَانَ يَصْنَعُ الَّذِي كَانَ يَصْنَعُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم . ثُمَّ ذَكَرَ شَيْئًا مِنْ حَدِيثِ مَالِكِ بْنِ أَوْسٍ .
Бизга Амр ибн Марзуқ ривоят қилди, бизга Шуъба хабар берди, Амр ибн Муррадан, у Абу Бахтарийдан: У деди: Мен бир кишидан бир ҳадис эшитдим, у менга ёқди. Мен: «Буни менга ёзиб бер» дедим. У уни ёзилган, чиройли ҳуснихатда келтирди: Аббос ва Алий Умарнинг олдига кирдилар, унинг ҳузурида Талҳа, Зубайр, Абдурраҳмон ва Саъд бор эди, улар иккиси (Аббос ва Алий) талашаётган эдилар. Умар Талҳа, Зубайр, Абдурраҳмон ва Саъдга деди: «Билмайсизларми, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ‹Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ҳамма моли садақадир, фақат у аҳлига едирган ва кийдирган нарсадан бошқа; албатта бизга ворис бўлинмайди› деди?» Улар: «Ҳа» дедилар. У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўз молидан аҳлига нафақа қилар, ортиғини садақа қилар эди. Сўнг Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам вафот этди. Уни Абу Бакр икки йил бошқарди, у Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам қилган ишни қилар эди. Сўнг у Молик ибн Авс ҳадисидан бир нарсани зикр қилди.