حَدَّثَنَا دَاوُدُ بْنُ مُعَاذٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَارِثِ، ح وَحَدَّثَنَا يَعْقُوبُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، - الْمَعْنَى - قَالَ حَدَّثَنَا ابْنُ عُلَيَّةَ، عَنْ عَبْدِ الْعَزِيزِ بْنِ صُهَيْبٍ، عَنْ أَنَسٍ، قَالَ جُمِعَ السَّبْىُ - يَعْنِي بِخَيْبَرَ - فَجَاءَ دِحْيَةُ فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَعْطِنِي جَارِيَةً مِنَ السَّبْىِ . قَالَ " اذْهَبْ فَخُذْ جَارِيَةً " . فَأَخَذَ صَفِيَّةَ بِنْتَ حُيَىٍّ فَجَاءَ رَجُلٌ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ أَعْطَيْتَ دِحْيَةَ - قَالَ يَعْقُوبُ - صَفِيَّةَ بِنْتَ حُيَىٍّ سَيِّدَةَ قُرَيْظَةَ وَالنَّضِيرِ - ثُمَّ اتَّفَقَا - مَا تَصْلُحُ إِلاَّ لَكَ . قَالَ " ادْعُوهُ بِهَا " . فَلَمَّا نَظَرَ إِلَيْهَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم قَالَ لَهُ " خُذْ جَارِيَةً مِنَ السَّبْىِ غَيْرَهَا " . وَإِنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم أَعْتَقَهَا وَتَزَوَّجَهَا .
Бизга Довуд ибн Муоз ривоят қилди, бизга Абдулворис ривоят қилди, (ҳ) ва бизга Яъқуб ибн Иброҳим — маъно жиҳатдан — ривоят қилди, у: бизга Ибн Улайя ривоят қилди деди, Абдулазиз ибн Суҳайбдан, у Анасдан: У деди: Асирлар — яъни Хайбарда — жам қилинди. Диҳя келиб: «Эй Расулуллаҳ, менга асирлардан бир каниз бер» деди. У (Набий): «Бор, бир каниз ол» деди. У Сафийя бинт Ҳуяййни олди. Шунда бир киши Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига келиб: «Эй Аллаҳнинг набийси, сен Диҳяга — Яъқуб деди — Сафийя бинт Ҳуяййни, Қурайза ва Назирнинг саййидасини бердинг. У фақат сенга лойиқдир» деди — сўнг иккови (рови) иттифоқ қилдилар. У (Набий): «Уни у билан бирга чақиринглар» деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам унга қарагач, унга (Диҳяга): «Асирлардан ундан бошқа бир каниз ол» деди. Ва Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам уни озод қилиб, унга уйланди.