حَدَّثَنِي عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ عُمَرَ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنِ ابْنِ كَعْبِ بْنِ مَالِكٍ، عَنْ أَبِيهِ، أَنَّهُ قَالَ لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَوْ أَبُو لُبَابَةَ أَوْ مَنْ شَاءَ اللَّهُ : إِنَّ مِنْ تَوْبَتِي أَنْ أَهْجُرَ دَارَ قَوْمِي الَّتِي أَصَبْتُ فِيهَا الذَّنْبَ، وَأَنْ أَنْخَلِعَ مِنْ مَالِي كُلِّهِ صَدَقَةً . قَالَ : " يُجْزِئُ عَنْكَ الثُّلُثُ " .
Менга Убайдуллаҳ ибн Умар ривоят қилди, бизга Суфён ибн Уяйна аз-Зуҳрийдан, у ибн Каъб ибн Моликдан, у отасидан ривоят қилдики, у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга — ёки Абу Лубоба, ёки Аллаҳ хоҳлаган киши — деди: «Менинг тавбамдан (бири) шуки, мен гуноҳ қилган қавмимнинг юртини тарк этаман ва бутун молимдан садақа қилиб ажраламан.» У деди: «Сен учун учдан бири кифоя қилади.»