حَدَّثَنَا هَنَّادٌ، عَنِ ابْنِ الْمُبَارَكِ، عَنْ زَكَرِيَّاءَ، عَنِ الشَّعْبِيِّ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " لَبَنُ الدَّرِّ يُحْلَبُ بِنَفَقَتِهِ إِذَا كَانَ مَرْهُونًا وَالظَّهْرُ يُرْكَبُ بِنَفَقَتِهِ إِذَا كَانَ مَرْهُونًا وَعَلَى الَّذِي يَرْكَبُ وَيَحْلِبُ النَّفَقَةُ " . قَالَ أَبُو دَاوُدَ وَهُوَ عِنْدَنَا صَحِيحٌ .
Бизга Ҳаннод Ибн Муборакдан, у Закариёдан, у аш-Шаъбийдан, у Абу Ҳурайрадан, у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан ривоят қилдики, у: «Сигирнинг сути гаровга қўйилган бўлса, унинг харажати ҳисобига соғилади ва минадиган улов гаровга қўйилган бўлса, унинг харажати ҳисобига минилад. Минадиган ва соғадиган киши зиммасига харажат (юклатилади)» деди. Абу Довуд деди: Бу бизнинг наздимизда саҳиҳдир.