حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَارِثِ بْنُ سَعِيدٍ، عَنْ حُسَيْنٍ الْمُعَلِّمِ، عَنْ بُدَيْلِ بْنِ مَيْسَرَةَ، عَنْ أَبِي الْجَوْزَاءِ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَفْتَتِحُ الصَّلاَةَ بِالتَّكْبِيرِ وَالْقِرَاءَةَ بِـ { الْحَمْدُ لِلَّهِ رَبِّ الْعَالَمِينَ } وَكَانَ إِذَا رَكَعَ لَمْ يُشْخِصْ رَأْسَهُ وَلَمْ يُصَوِّبْهُ وَلَكِنْ بَيْنَ ذَلِكَ وَكَانَ إِذَا رَفَعَ رَأْسَهُ مِنَ الرُّكُوعِ لَمْ يَسْجُدْ حَتَّى يَسْتَوِيَ قَائِمًا وَكَانَ إِذَا رَفَعَ رَأْسَهُ مِنَ السُّجُودِ لَمْ يَسْجُدْ حَتَّى يَسْتَوِيَ قَاعِدًا وَكَانَ يَقُولُ فِي كُلِّ رَكْعَتَيْنِ " التَّحِيَّاتُ " . وَكَانَ إِذَا جَلَسَ يَفْرِشُ رِجْلَهُ الْيُسْرَى وَيَنْصِبُ رِجْلَهُ الْيُمْنَى وَكَانَ يَنْهَى عَنْ عَقِبِ الشَّيْطَانِ وَعَنْ فِرْشَةِ السَّبُعِ وَكَانَ يَخْتِمُ الصَّلاَةَ بِالتَّسْلِيمِ .
Бизга Мусаддад ривоят қилди, бизга Абдулворис ибн Саъид ривоят қилди, у Ҳусайн ал-Муъаллимдан, у Будайл ибн Майсарадан, у Абу Жавзодан, у Оишадан ривоят қилди. У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам намозни такбир билан, қироатни «Алҳамду лиллаҳи Роббил-оламин» билан бошларди. Рукуъ қилганида бошини кўтармас ва эгмас, балки бу иккиси орасида тутарди. Рукуъдан бошини кўтарганида тик турмагунча сажда қилмас эди. Саждадан бошини кўтарганида тик ўтирмагунча сажда қилмас эди. Ҳар икки ракатда «Аттаҳийёт» дерди. Ўтирганида чап оёғини ёзар ва ўнг оёғини тиккаларди. Шайтон қадами (каби ўтириш) ва йиртқич ҳайвон ёйилишидан қайтарарди. Намозни салом билан тугатарди.