حَدَّثَنَا حَفْصُ بْنُ عُمَرَ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ أَبِي يَعْفُورٍ، - قَالَ أَبُو دَاوُدَ وَاسْمُهُ وَقْدَانُ - عَنْ مُصْعَبِ بْنِ سَعْدٍ، قَالَ صَلَّيْتُ إِلَى جَنْبِ أَبِي فَجَعَلْتُ يَدَىَّ بَيْنَ رُكْبَتَىَّ فَنَهَانِي عَنْ ذَلِكَ، فَعُدْتُ فَقَالَ لاَ تَصْنَعْ هَذَا فَإِنَّا كُنَّا نَفْعَلُهُ فَنُهِينَا عَنْ ذَلِكَ وَأُمِرْنَا أَنْ نَضَعَ أَيْدِيَنَا عَلَى الرُّكَبِ .
Бизга Ҳафс ибн Умар ривоят қилди, бизга Шуъба Абу Яъфурдан — Абу Довуд деди: унинг исми Вақдон — у Мусъаб ибн Саъддан ривоят қилди, у деди: Мен отамнинг ёнида намоз ўқиб, қўлларимни тиззаларим орасига қўйдим. У мени бундан қайтарди. Мен яна такрорладим. У деди: «Бундай қилма, биз буни қилардик, сўнг бундан қайтарилдик ва қўлларимизни тиззаларимиз устига қўйишга буюрилдик».