حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ إِسْمَاعِيلَ، قَالَ حَدَّثَنَا وُهَيْبٌ، قَالَ حَدَّثَنَا أَيُّوبُ، عَنْ أَبِي الْعَالِيَةِ الْبَرَّاءِ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ قَدِمَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَأَصْحَابُهُ لِصُبْحِ رَابِعَةٍ يُلَبُّونَ بِالْحَجِّ، فَأَمَرَهُمْ أَنْ يَجْعَلُوهَا عُمْرَةً إِلاَّ مَنْ مَعَهُ الْهَدْىُ. تَابَعَهُ عَطَاءٌ عَنْ جَابِرٍ.
Мусо ибн Исмоил бизга айтди: Вуҳайб бизга айтди: Айюб бизга айтди, Абул-Олия Баррўдан, у Ибн Аббос розияллаҳу анҳумадан: У деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ва саҳобалари (Зулҳижжанинг) тўртинчи (куни) тонгида ҳаж билан талбия айтган ҳолда (Маккага) келдилар. У зот уларга — ёнида ҳадя (қурбонлик) бўлган кишидан бошқа — уни умра қилишни буюрдилар. Бунга Ато Жобирдан мутобаат қилди.