وَقَالَ أَحْمَدُ بْنُ شَبِيبِ بْنِ سَعِيدٍ حَدَّثَنَا أَبِي، عَنْ يُونُسَ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ خَالِدِ بْنِ أَسْلَمَ، قَالَ خَرَجْنَا مَعَ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ فَقَالَ أَعْرَابِيٌّ أَخْبِرْنِي قَوْلَ اللَّهِ، {وَالَّذِينَ يَكْنِزُونَ الذَّهَبَ وَالْفِضَّةَ وَلاَ يُنْفِقُونَهَا فِي سَبِيلِ اللَّهِ} قَالَ ابْنُ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ مَنْ كَنَزَهَا فَلَمْ يُؤَدِّ زَكَاتَهَا فَوَيْلٌ لَهُ، إِنَّمَا كَانَ هَذَا قَبْلَ أَنْ تُنْزَلَ الزَّكَاةُ فَلَمَّا أُنْزِلَتْ جَعَلَهَا اللَّهُ طُهْرًا لِلأَمْوَالِ.
Аҳмад ибн Шабиб ибн Саъид деди: Отам бизга айтди, Юнусдан, у Ибн Шиҳобдан, у Холид ибн Асламдан: У деди: Биз Абдуллаҳ ибн Умар розияллаҳу анҳума билан (йўлга) чиқдик. Бир аъробий: ‹Менга Аллаҳнинг: ‹Олтин ва кумушни йиғиб, уни Аллаҳ йўлида инфоқ қилмайдиганлар...› (ояти ҳақида) айт› деди. Ибн Умар розияллаҳу анҳума: ‹Ким уни йиғиб, закотини адо этмаса, унга вой бўлсин! Бу (оят) фақат закот нозил бўлишдан олдин (шундай) эди. Закот нозил бўлганида, Аллаҳ уни моллар учун покловчи қилди› деди.