حَدَّثَنَا أَبُو النُّعْمَانِ، حَدَّثَنَا حَمَّادٌ، عَنْ أَيُّوبَ، عَنْ عِكْرِمَةَ، أَنَّ أَهْلَ الْمَدِينَةِ، سَأَلُوا ابْنَ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ عَنِ امْرَأَةٍ، طَافَتْ ثُمَّ حَاضَتْ، قَالَ لَهُمْ تَنْفِرُ. قَالُوا لاَ نَأْخُذُ بِقَوْلِكَ وَنَدَعَ قَوْلَ زَيْدٍ. قَالَ إِذَا قَدِمْتُمُ الْمَدِينَةَ فَسَلُوا. فَقَدِمُوا الْمَدِينَةَ فَسَأَلُوا، فَكَانَ فِيمَنْ سَأَلُوا أُمُّ سُلَيْمٍ، فَذَكَرَتْ حَدِيثَ صَفِيَّةَ. رَوَاهُ خَالِدٌ وَقَتَادَةُ عَنْ عِكْرِمَةَ.
Абун-Нуъмон бизга айтди: Ҳаммод бизга айтди, Айюбдан, у Икримадан: Мадина аҳли Ибн Аббос розияллаҳу анҳумадан — тавоф қилиб, сўнг ҳайзли бўлган бир аёл ҳақида — сўради. У уларга: ‹У (видолашув тавофисиз) йўлга чиқа беравер(ади)› деди. Улар: ‹Биз сенинг сўзингни олиб, Зайднинг сўзини тарк қилмаймиз› деди. У: ‹Мадинага борганингизда, сўрангиз› деди. Улар Мадинага борди ва сўради. Улар сўраган кишилар орасида Умму Сулайм (ҳам) бор эди, у Сафийя ҳадисини зикр қилди. Буни Холид ва Қатода Икримадан ривоят қилди.