حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ الْمُنْذِرِ، حَدَّثَنَا أَبُو ضَمْرَةَ، حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ عُقْبَةَ، عَنْ نَافِعٍ، أَنَّ ابْنَ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ كَانَ يَبِيتُ بِذِي طُوًى بَيْنَ الثَّنِيَّتَيْنِ، ثُمَّ يَدْخُلُ مِنَ الثَّنِيَّةِ الَّتِي بِأَعْلَى مَكَّةَ، وَكَانَ إِذَا قَدِمَ مَكَّةَ حَاجًّا أَوْ مُعْتَمِرًا لَمْ يُنِخْ نَاقَتَهُ إِلاَّ عِنْدَ باب الْمَسْجِدِ، ثُمَّ يَدْخُلُ فَيَأْتِي الرُّكْنَ الأَسْوَدَ فَيَبْدَأُ بِهِ، ثُمَّ يَطُوفُ سَبْعًا ثَلاَثًا سَعْيًا، وَأَرْبَعًا مَشْيًا، ثُمَّ يَنْصَرِفُ فَيُصَلِّي سَجْدَتَيْنِ، ثُمَّ يَنْطَلِقُ قَبْلَ أَنْ يَرْجِعَ إِلَى مَنْزِلِهِ، فَيَطُوفُ بَيْنَ الصَّفَا وَالْمَرْوَةِ، وَكَانَ إِذَا صَدَرَ عَنِ الْحَجِّ أَوِ الْعُمْرَةِ أَنَاخَ بِالْبَطْحَاءِ الَّتِي بِذِي الْحُلَيْفَةِ الَّتِي كَانَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يُنِيخُ بِهَا.
Иброҳим ибн Мунзир бизга айтди: Абу Замра бизга айтди: Мусо ибн Уқба бизга айтди, Нофиъдан: Ибн Умар розияллаҳу анҳума Зу Тувода икки довон орасида тунар, сўнг Макканинг юқорисидаги довондан кирар эди. У Маккага ҳожи ёки мўтамир (умрачи) бўлиб келса, туясини фақат масжид эшиги ёнида чўктирар, сўнг кириб, Рукни Асвадга келар ва ундан бошлар, сўнг етти (марта) тавоф қилар — уч (шавт) саъй (югуриб), тўрт (шавт) (оддий) юриб — сўнг қайтиб, икки сажда (ракаат) ўқир, сўнг манзилига қайтишдан олдин (яна) бориб, Сафо билан Марва орасини тавоф қилар эди. У ҳаж ёки умрадан қайтса, Зул-Ҳулайфадаги Батҳода — Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам (туяни) чўктирар эдиган жойда — (туяни) чўктирар эди.