حَدَّثَنَا أَبُو نُعَيْمٍ، حَدَّثَنَا ابْنُ عُيَيْنَةَ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عَبَّادِ بْنِ تَمِيمٍ، عَنْ عَمِّهِ، قَالَ شُكِيَ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم الرَّجُلُ يَجِدُ فِي الصَّلاَةِ شَيْئًا، أَيَقْطَعُ الصَّلاَةَ قَالَ " لاَ، حَتَّى يَسْمَعَ صَوْتًا أَوْ يَجِدَ رِيحًا ". وَقَالَ ابْنُ أَبِي حَفْصَةَ عَنِ الزُّهْرِيِّ لاَ وُضُوءَ إِلاَّ فِيمَا وَجَدْتَ الرِّيحَ أَوْ سَمِعْتَ الصَّوْتَ.
Абу Нуъайм бизга айтди: Ибн Уяйна бизга айтди, Зуҳрийдан, у Аббод ибн Тамимдан, у амакисидан: У деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга — намозда бирор нарса (шубҳа) сезган киши ҳақида — шикоят қилинди: у намозни қатъ қиладими (узадими)? У зот: «Йўқ, токи овоз эшитмагунча ёки ҳид сезмагунча (қатъ қилмасин)» дедилар. Ибн Абу Ҳафса Зуҳрийдан: ‹Ҳид сезган ёки овоз эшитганингдан бошқада таҳорат (вожиб) эмас› деди.