قَالَ أَبُو عَبْدِ اللَّهِ وَقَالَ لِي إِبْرَاهِيمُ أَخْبَرَنَا هِشَامٌ، أَخْبَرَنَا ابْنُ جُرَيْجٍ، قَالَ سَمِعْتُ ابْنَ أَبِي مُلَيْكَةَ، يُخْبِرُ عَنْ نَافِعٍ، مَوْلَى ابْنِ عُمَرَ أَنَّ أَيُّمَا، نَخْلٍ بِيعَتْ قَدْ أُبِّرَتْ لَمْ يُذْكَرِ الثَّمَرُ، فَالثَّمَرُ لِلَّذِي أَبَّرَهَا، وَكَذَلِكَ الْعَبْدُ وَالْحَرْثُ. سَمَّى لَهُ نَافِعٌ هَؤُلاَءِ الثَّلاَثَ.
Абу Абдуллаҳ деди: Менга Иброҳим деди: Бизга Ҳишом хабар берди, бизга Ибн Журайж хабар берди, у деди: Мен Ибн Абу Мулайкани эшитдим, у Нофеъдан — Ибн Умарнинг мавлоси — хабар бериб айтди: Қайси бир хурмо дарахти чанглатилган (таъбир қилинган) ҳолда сотилиб, меваси (сотиб олувчига) зикр қилинмаган бўлса, мева уни чанглатган кишиники (сотувчиники)дир. Қул ва экин ҳам шундай. Нофеъ унга шу учтасини санаб берди.