حَدَّثَنَا مُعَلَّى بْنُ أَسَدٍ، حَدَّثَنَا وُهَيْبٌ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنِ الزُّبَيْرِ بْنِ الْعَوَّامِ ـ رضى الله عنه ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " لأَنْ يَأْخُذَ أَحَدُكُمْ أَحْبُلاً، فَيَأْخُذَ حُزْمَةً مِنْ حَطَبٍ فَيَبِيعَ، فَيَكُفَّ اللَّهُ بِهِ وَجْهَهُ، خَيْرٌ مِنْ أَنْ يَسْأَلَ النَّاسَ أُعْطِيَ أَمْ مُنِعَ ".
Бизга Муалла ибн Асад ривоят қилди, бизга Вуҳайб ривоят қилди, у Ҳишомдан, у отасидан, у Зубайр ибн Аввомдан (розияллаҳу анҳу), у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан, у деди: «Бирортангиз арқонларни олиб, бир боғлам ўтин (териб) келтириб сотиши, Аллаҳ у билан унинг юзини (обрўсини) сақлаши — одамлардан: берилдими ёки тўсилдими (деб) сўрашидан кўра яхшироқдир».