حَدَّثَنَا مُوسَى، حَدَّثَنَا وُهَيْبٌ، حَدَّثَنَا هِشَامٌ، عَنْ أَبِيهِ، عَنِ الزُّبَيْرِ بْنِ الْعَوَّامِ ـ رضى الله عنه ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " لأَنْ يَأْخُذَ أَحَدُكُمْ حَبْلَهُ فَيَأْتِيَ بِحُزْمَةِ الْحَطَبِ عَلَى ظَهْرِهِ فَيَبِيعَهَا فَيَكُفَّ اللَّهُ بِهَا وَجْهَهُ، خَيْرٌ لَهُ مِنْ أَنْ يَسْأَلَ النَّاسَ أَعْطَوْهُ أَوْ مَنَعُوهُ ".
Мусо бизга айтди: Вуҳайб бизга айтди: Ҳишом бизга айтди, отасидан, у Зубайр ибн Аввом розияллаҳу анҳудан, у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан: У зот: «Бирингиз ўз арқонини олиб, орқасида бир боғлам ўтин келтириб, уни сотса, Аллаҳ у билан унинг юзини (обрўсини) сақласа — бу унинг учун одамлардан сўрашидан, улар унга берса ёки бермаса (ҳам) — яхшироқдир» дедилар.