حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ نُمَيْرٍ، عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ بِشْرٍ، عَنْ إِسْمَاعِيلَ، عَنْ قَيْسٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ أَنَّهُ لَمَّا أَقْبَلَ يُرِيدُ الإِسْلاَمَ وَمَعَهُ غُلاَمُهُ، ضَلَّ كُلُّ وَاحِدٍ مِنْهُمَا مِنْ صَاحِبِهِ، فَأَقْبَلَ بَعْدَ ذَلِكَ وَأَبُو هُرَيْرَةَ جَالِسٌ مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " يَا أَبَا هُرَيْرَةَ، هَذَا غُلاَمُكَ قَدْ أَتَاكَ ". فَقَالَ أَمَا إِنِّي أُشْهِدُكَ أَنَّهُ حُرٌّ. قَالَ فَهُوَ حِينَ يَقُولُ يَا لَيْلَةً مِنْ طُولِهَا وَعَنَائِهَا عَلَى أَنَّهَا مِنْ دَارَةِ الْكُفْرِ نَجَّتِ
Бизга Муҳаммад ибн Абдуллаҳ ибн Нумайр ривоят қилди, у Муҳаммад ибн Бишрдан, у Исмоилдан, у Қайсдан, у Абу Ҳурайрадан (розияллаҳу анҳу): У Исломни истаб (Мадинага) йўл олганда, у билан қули бор эди, уларнинг ҳар бири шеригиндан адашди. Шундан кейин у (Абу Ҳурайра) келди, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан ўтирган эди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Эй Абу Ҳурайра, мана сенинг қулинг, сенга келди», деди. У: Билиб қўй, мен сени гувоҳ қиламанки, у ҳур (озод), деди. У деди: У (йўлда) шундай деган пайтда (эди): «Эй, қанча узун ва машаққатли бир кеча! Лекин у куфр диёридан (нажот топиб) қутқарди«.