حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ، أَخْبَرَنَا مَالِكٌ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ حُمَيْدِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، وَمُحَمَّدِ بْنِ النُّعْمَانِ بْنِ بَشِيرٍ، أَنَّهُمَا حَدَّثَاهُ عَنِ النُّعْمَانِ بْنِ بَشِيرٍ، أَنَّ أَبَاهُ، أَتَى بِهِ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ إِنِّي نَحَلْتُ ابْنِي هَذَا غُلاَمًا. فَقَالَ " أَكُلَّ وَلَدِكَ نَحَلْتَ مِثْلَهُ ". قَالَ لاَ. قَالَ " فَارْجِعْهُ ".
Бизга Абдуллаҳ ибн Юсуф ривоят қилди, бизга Молик хабар берди, у Ибн Шиҳобдан, у Ҳумайд ибн Абдурроҳман ва Муҳаммад ибн Нуъмон ибн Баширдан: Уларнинг иккаласи унга Нуъмон ибн Баширдан ривоят қилдилар: Унинг отаси уни Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га олиб келиб: Мен шу ўғлимга бир қул (ғулом) бердим (нуҳла қилдим), деди. У: «Ҳамма фарзандингга шунинг мислини бердингми?» деди. У: Йўқ, деди. У: «Унда уни қайтар», деди.