حَدَّثَنِي إِسْحَاقُ، أَخْبَرَنَا يَزِيدُ بْنُ هَارُونَ، أَخْبَرَنَا الْعَوَّامُ، قَالَ حَدَّثَنِي إِبْرَاهِيمُ أَبُو إِسْمَاعِيلَ السَّكْسَكِيُّ، سَمِعَ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ أَبِي أَوْفَى ـ رضى الله عنهما ـ يَقُولُ أَقَامَ رَجُلٌ سِلْعَتَهُ فَحَلَفَ بِاللَّهِ لَقَدْ أُعْطِيَ بِهَا مَا لَمْ يُعْطَهَا فَنَزَلَتْ {إِنَّ الَّذِينَ يَشْتَرُونَ بِعَهْدِ اللَّهِ وَأَيْمَانِهِمْ ثَمَنًا قَلِيلاً} وَقَالَ ابْنُ أَبِي أَوْفَى النَّاجِشُ آكِلُ رِبًا خَائِنٌ.
Менга Ишоқ ривоят қилди, бизга Язид ибн Ҳорун хабар берди, бизга Аввом хабар берди, у деди: Менга Иброҳим Абу Исмоил Саксакий ривоят қилди, у Абдуллаҳ ибн Абу Авфони (розияллаҳу анҳумо) шундай деяётганини эшитди: Бир киши ўз молини (сотишга) тиклади (қўйди) ва Аллаҳга — унга берилмаган (нарса) берилди деб — қасам ичди. Шунда: «Албатта Аллаҳга берган аҳдлари ва қасамларини оз баҳога сотадиганлар» (ояти) нозил бўлди. Ибн Абу Авфо деди: Нажш қилувчи (нархни кўтарувчи) — рибо егувчи, хоин(дир).