حَدَّثَنَا عُمَرُ بْنُ حَفْصِ بْنِ غِيَاثٍ، حَدَّثَنَا أَبِي، حَدَّثَنَا الأَعْمَشُ، قَالَ حَدَّثَنِي الشَّعْبِيُّ، أَنَّهُ سَمِعَ النُّعْمَانَ بْنَ بَشِيرٍ ـ رضى الله عنهما ـ يَقُولُ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " مَثَلُ الْمُدْهِنِ فِي حُدُودِ اللَّهِ وَالْوَاقِعِ فِيهَا مَثَلُ قَوْمٍ اسْتَهَمُوا سَفِينَةً، فَصَارَ بَعْضُهُمْ فِي أَسْفَلِهَا وَصَارَ بَعْضُهُمْ فِي أَعْلاَهَا، فَكَانَ الَّذِي فِي أَسْفَلِهَا يَمُرُّونَ بِالْمَاءِ عَلَى الَّذِينَ فِي أَعْلاَهَا، فَتَأَذَّوْا بِهِ، فَأَخَذَ فَأْسًا، فَجَعَلَ يَنْقُرُ أَسْفَلَ السَّفِينَةِ، فَأَتَوْهُ فَقَالُوا مَا لَكَ قَالَ تَأَذَّيْتُمْ بِي، وَلاَ بُدَّ لِي مِنَ الْمَاءِ، فَإِنْ أَخَذُوا عَلَى يَدَيْهِ أَنْجَوْهُ وَنَجَّوْا أَنْفُسَهُمْ، وَإِنْ تَرَكُوهُ أَهْلَكُوهُ وَأَهْلَكُوا أَنْفُسَهُمْ ".
Бизга Умар ибн Ҳафс ибн Ғиёс ривоят қилди, бизга отам ривоят қилди, бизга Аъмаш ривоят қилди, у деди: Менга Шаъбий ривоят қилди: У Нуъмон ибн Баширни (розияллаҳу анҳумо) шундай деяётганини эшитди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) деди: «Аллаҳнинг ҳудуд(чегаралари)ида (юмшоқлик қилиб) заифлик қилувчи ва унга тушган (бузган)нинг мисоли — бир кемага қуръа ташлаган қавм кабидир: улардан баъзиси унинг пастига, баъзиси юқорига тушди. Пастдагилар сувни юқоридагилар устидан ўтиб (олар) эди, улар бундан озор топди. (Пастдаги) бир болта олиб, кеманинг пастини теша бошлади. Улар унга келиб: Сенга нима бўлди? деди. У: Сизлар мендан озор топдингиз, менга эса сув (керакли), деди. Агар унинг қўлларидан ушласалар (ман қилса), уни қутқарадилар ва ўзларини ҳам қутқарадилар; агар уни тарк этсалар, уни ҳалок қиладилар ва ўзларини ҳам ҳалок қиладилар».