حَدَّثَنَا عُمَرُ بْنُ حَفْصِ بْنِ غِيَاثٍ، حَدَّثَنَا أَبِي، حَدَّثَنَا الأَعْمَشُ، قَالَ حَدَّثَنِي الشَّعْبِيُّ، أَنَّهُ سَمِعَ النُّعْمَانَ بْنَ بَشِيرٍ ـ رضى الله عنهما ـ يَقُولُ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " مَثَلُ الْمُدْهِنِ فِي حُدُودِ اللَّهِ وَالْوَاقِعِ فِيهَا مَثَلُ قَوْمٍ اسْتَهَمُوا سَفِينَةً، فَصَارَ بَعْضُهُمْ فِي أَسْفَلِهَا وَصَارَ بَعْضُهُمْ فِي أَعْلاَهَا، فَكَانَ الَّذِي فِي أَسْفَلِهَا يَمُرُّونَ بِالْمَاءِ عَلَى الَّذِينَ فِي أَعْلاَهَا، فَتَأَذَّوْا بِهِ، فَأَخَذَ فَأْسًا، فَجَعَلَ يَنْقُرُ أَسْفَلَ السَّفِينَةِ، فَأَتَوْهُ فَقَالُوا مَا لَكَ قَالَ تَأَذَّيْتُمْ بِي، وَلاَ بُدَّ لِي مِنَ الْمَاءِ، فَإِنْ أَخَذُوا عَلَى يَدَيْهِ أَنْجَوْهُ وَنَجَّوْا أَنْفُسَهُمْ، وَإِنْ تَرَكُوهُ أَهْلَكُوهُ وَأَهْلَكُوا أَنْفُسَهُمْ ".
Бизга Умар ибн Ҳафс ибн Ғиёс ривоят қилди, бизга отам ривоят қилди, бизга Аъмаш ривоят қилди, у деди: Менга Шаъбий ривоят қилди: У Нуъмон ибн Баширни (розияллаҳу анҳумо) шундай деяётганини эшитди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) деди: «Аллаҳнинг ҳудуд(чегаралари)ида (юмшоқлик қилиб) заифлик қилувчи ва унга тушган (бузган)нинг мисоли — бир кемага қуръа ташлаган қавм кабидир: улардан баъзиси унинг пастига, баъзиси юқорига тушди. Пастдагилар сувни юқоридагилар устидан ўтиб (олар) эди, улар бундан озор топди. (Пастдаги) бир болта олиб, кеманинг пастини теша бошлади. Улар унга келиб: Сенга нима бўлди? деди. У: Сизлар мендан озор топдингиз, менга эса сув (керакли), деди. Агар унинг қўлларидан ушласалар (ман қилса), уни қутқарадилар ва ўзларини ҳам қутқарадилар; агар уни тарк этсалар, уни ҳалок қиладилар ва ўзларини ҳам ҳалок қиладилар».
حَدَّثَنَا أَبُو الْيَمَانِ، أَخْبَرَنَا شُعَيْبٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، قَالَ حَدَّثَنِي خَارِجَةُ بْنُ زَيْدٍ الأَنْصَارِيُّ، أَنَّ أُمَّ الْعَلاَءِ، امْرَأَةً مِنْ نِسَائِهِمْ قَدْ بَايَعَتِ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم أَخْبَرَتْهُ أَنَّ عُثْمَانَ بْنَ مَظْعُونٍ طَارَ لَهُ سَهْمُهُ فِي السُّكْنَى حِينَ أَقْرَعَتِ الأَنْصَارُ سُكْنَى الْمُهَاجِرِينَ. قَالَتْ أُمُّ الْعَلاَءِ فَسَكَنَ عِنْدَنَا عُثْمَانُ بْنُ مَظْعُونٍ، فَاشْتَكَى، فَمَرَّضْنَاهُ حَتَّى إِذَا تُوُفِّيَ وَجَعَلْنَاهُ فِي ثِيَابِهِ دَخَلَ عَلَيْنَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ رَحْمَةُ اللَّهِ عَلَيْكَ أَبَا السَّائِبِ، فَشَهَادَتِي عَلَيْكَ لَقَدْ أَكْرَمَكَ اللَّهُ. فَقَالَ لِي النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " وَمَا يُدْرِيكِ أَنَّ اللَّهَ أَكْرَمَهُ ". فَقُلْتُ لاَ أَدْرِي بِأَبِي أَنْتَ وَأُمِّي يَا رَسُولَ اللَّهِ. فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " أَمَّا عُثْمَانُ فَقَدْ جَاءَهُ ـ وَاللَّهِ ـ الْيَقِينُ وَإِنِّي لأَرْجُو لَهُ الْخَيْرَ، وَاللَّهِ مَا أَدْرِي وَأَنَا رَسُولُ اللَّهِ مَا يُفْعَلُ بِي ". قَالَتْ فَوَاللَّهِ لاَ أُزَكِّي أَحَدًا بَعْدَهُ أَبَدًا، وَأَحْزَنَنِي ذَلِكَ قَالَتْ فَنِمْتُ فَأُرِيتُ لِعُثْمَانَ عَيْنًا تَجْرِي، فَجِئْتُ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأَخْبَرْتُهُ فَقَالَ " ذَلِكَ عَمَلُهُ ".
Бизга Абулямон ривоят қилди, бизга Шуайб хабар берди, у Зуҳрийдан, у деди: Менга Хорижа ибн Зайд Ансорий ривоят қилди: Умм Алў — уларнинг аёлларидан бир аёл, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га байъат берган — унга хабар берди: Ансор муҳожирларнинг яшаш (жойлари)ни қуръа ташлаганда, Усмон ибн Мазъуннинг қуръаси (уларнинг уйига) чиқди. Умм Алў деди: Усмон ибн Мазъун бизнинг олдимизда яшади, у касал бўлиб қолди. Биз уни парвариш қилдик, токи у вафот этди. Биз уни ўз кийимларида (кафанлаб) қўйганда, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бизнинг олдимизга кирди. Мен: Аллаҳнинг раҳмати сенга бўлсин, эй Абу Соиб! Менинг сенга гувоҳлигим: Аллаҳ сени кароматли қилди, дедим. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) менга: «Аллаҳ уни кароматли қилганини қаердан билдинг?» деди. Мен: Билмайман, ота-онам сенга фидо бўлсин, ё Расулуллаҳ, дедим. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Усмонга келсак, унга — Аллаҳга қасамки — яқин (ўлим) келди, мен унга яхшилик умид қиламан. Аллаҳга қасамки, мен — Расулуллаҳ бўлиб туриб — менга нима қилинишини билмайман», деди. У деди: Аллаҳга қасамки, мен ундан кейин ҳеч кимни асло покламайман (жаннатли деб айтмайман). Бу мени ғамгин қилди. У деди: Мен ухлаб, Усмон учун оқиб турган бир булоқни кўрдим. Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га келиб, унга хабар бердим. У: «У(булоқ) — унинг амали», деди.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ مُقَاتِلٍ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا يُونُسُ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، قَالَ أَخْبَرَنِي عُرْوَةُ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِذَا أَرَادَ سَفَرًا أَقْرَعَ بَيْنَ نِسَائِهِ، فَأَيَّتُهُنَّ خَرَجَ سَهْمُهَا خَرَجَ بِهَا مَعَهُ، وَكَانَ يَقْسِمُ لِكُلِّ امْرَأَةٍ مِنْهُنَّ يَوْمَهَا وَلَيْلَتَهَا، غَيْرَ أَنَّ سَوْدَةَ بِنْتَ زَمْعَةَ وَهَبَتْ يَوْمَهَا وَلَيْلَتَهَا لِعَائِشَةَ زَوْجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم، تَبْتَغِي بِذَلِكَ رِضَا رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم.
Бизга Муҳаммад ибн Муқотил ривоят қилди, бизга Абдуллаҳ хабар берди, бизга Юнус хабар берди, у Зуҳрийдан, у деди: Менга Урва хабар берди, у Оишадан (розияллаҳу анҳо), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бир сафарни хоҳлаганда, хотинлари орасида қуръа ташлар эди, уларнинг қайсибирининг қуръаси чиқса, у билан бирга чиқар эди. У улардан ҳар бир аёлга ўз куни ва кечасини тақсимлар эди. Фақат Савда бинти Замъа ўз кунини ва кечасини Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг хотини Оишага ҳиба қилди — у бу билан Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг розилигини истар эди.
حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، قَالَ حَدَّثَنِي مَالِكٌ، عَنْ سُمَىٍّ، مَوْلَى أَبِي بَكْرٍ عَنْ أَبِي صَالِحٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " لَوْ يَعْلَمُ النَّاسُ مَا فِي النِّدَاءِ وَالصَّفِّ الأَوَّلِ، ثُمَّ لَمْ يَجِدُوا إِلاَّ أَنْ يَسْتَهِمُوا عَلَيْهِ لاَسْتَهَمُوا، وَلَوْ يَعْلَمُونَ مَا فِي التَّهْجِيرِ لاَسْتَبَقُوا إِلَيْهِ، وَلَوْ يَعْلَمُونَ مَا فِي الْعَتَمَةِ وَالصُّبْحِ لأَتَوْهُمَا وَلَوْ حَبْوًا ".
Бизга Исмоил ривоят қилди, у деди: Менга Молик ривоят қилди, у Сумайй — Абу Бакрнинг мавлоси — у Абу Солиҳдан, у Абу Ҳурайрадан (розияллаҳу анҳу): Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) деди: «Агар одамлар нидо (азон) ва биринчи сафдаги (савоб)ни билсалар, сўнг унга қуръа ташлашдан бошқа (йўл) топмасалар, албатта қуръа ташлар эдилар. Агар улар (намозга) эрта келишдаги (савоб)ни билсалар, унга пойга қилар эдилар. Агар улар хуфтон ва бомдод(даги савоб)ни билсалар, уларга — эмаклаб бўлса ҳам — келар эдилар».