حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ بْنِ نَصْرٍ، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ أَبِي حَيَّانَ، عَنْ أَبِي زُرْعَةَ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ أُتِيَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَوْمًا بِلَحْمٍ فَقَالَ " إِنَّ اللَّهَ يَجْمَعُ يَوْمَ الْقِيَامَةِ الأَوَّلِينَ وَالآخِرِينَ فِي صَعِيدٍ وَاحِدٍ، فَيُسْمِعُهُمُ الدَّاعِي، وَيُنْفِدُهُمُ الْبَصَرُ، وَتَدْنُو الشَّمْسُ مِنْهُمْ ـ فَذَكَرَ حَدِيثَ الشَّفَاعَةِ ـ فَيَأْتُونَ إِبْرَاهِيمَ فَيَقُولُونَ أَنْتَ نَبِيُّ اللَّهِ وَخَلِيلُهُ مِنَ الأَرْضِ، اشْفَعْ لَنَا إِلَى رَبِّكَ. فَيَقُولُ ـ فَذَكَرَ كَذَبَاتِهِ ـ نَفْسِي نَفْسِي اذْهَبُوا إِلَى مُوسَى ". تَابَعَهُ أَنَسٌ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم.
Исъҳоқ ибн Иброҳим ибн Наср бизга айтди, Абу Усома бизга айтди, Абу Ҳайёндан, Абу Зуръадан, Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан, у деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга бир куни гўшт келтирилди, у деди: «Албатта, Аллаҳ қиёмат куни аввалгилар ва кейингиларни битта текисликда жамлайди: чақирувчи уларга (овозини) эшиттирар, кўз уларнинг (ҳаммасини) қамрар ва қуёш уларга яқинлашар» — сўнг шафоат ҳадисини эслатди — «Улар Иброҳимнинг олдига келиб: ‹Сен Аллаҳнинг пайғамбари ва ер (аҳли)дан Унинг халилисан, бизга Раббинг ҳузурида шафоат қил›, дейдилар. У: (сўнг ўз ‹ёлғон›ларини эслатди): ‹Нафсим, нафсим! Мусога боринг›, дейди». Унга Анас Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан мутобаъат қилди.