حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ بْنِ نَصْرٍ، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ أَبِي حَيَّانَ، عَنْ أَبِي زُرْعَةَ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ أُتِيَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَوْمًا بِلَحْمٍ فَقَالَ " إِنَّ اللَّهَ يَجْمَعُ يَوْمَ الْقِيَامَةِ الأَوَّلِينَ وَالآخِرِينَ فِي صَعِيدٍ وَاحِدٍ، فَيُسْمِعُهُمُ الدَّاعِي، وَيُنْفِدُهُمُ الْبَصَرُ، وَتَدْنُو الشَّمْسُ مِنْهُمْ ـ فَذَكَرَ حَدِيثَ الشَّفَاعَةِ ـ فَيَأْتُونَ إِبْرَاهِيمَ فَيَقُولُونَ أَنْتَ نَبِيُّ اللَّهِ وَخَلِيلُهُ مِنَ الأَرْضِ، اشْفَعْ لَنَا إِلَى رَبِّكَ. فَيَقُولُ ـ فَذَكَرَ كَذَبَاتِهِ ـ نَفْسِي نَفْسِي اذْهَبُوا إِلَى مُوسَى ". تَابَعَهُ أَنَسٌ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم.
Исъҳоқ ибн Иброҳим ибн Наср бизга айтди, Абу Усома бизга айтди, Абу Ҳайёндан, Абу Зуръадан, Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан, у деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга бир куни гўшт келтирилди, у деди: «Албатта, Аллаҳ қиёмат куни аввалгилар ва кейингиларни битта текисликда жамлайди: чақирувчи уларга (овозини) эшиттирар, кўз уларнинг (ҳаммасини) қамрар ва қуёш уларга яқинлашар» — сўнг шафоат ҳадисини эслатди — «Улар Иброҳимнинг олдига келиб: ‹Сен Аллаҳнинг пайғамбари ва ер (аҳли)дан Унинг халилисан, бизга Раббинг ҳузурида шафоат қил›, дейдилар. У: (сўнг ўз ‹ёлғон›ларини эслатди): ‹Нафсим, нафсим! Мусога боринг›, дейди». Унга Анас Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан мутобаъат қилди.
حَدَّثَنِي أَحْمَدُ بْنُ سَعِيدٍ أَبُو عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا وَهْبُ بْنُ جَرِيرٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَيُّوبَ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " يَرْحَمُ اللَّهُ أُمَّ إِسْمَاعِيلَ، لَوْلاَ أَنَّهَا عَجِلَتْ لَكَانَ زَمْزَمُ عَيْنًا مَعِينًا ". قَالَ الأَنْصَارِيُّ حَدَّثَنَا ابْنُ جُرَيْجٍ، أَمَّا كَثِيرُ بْنُ كَثِيرٍ فَحَدَّثَنِي قَالَ إِنِّي وَعُثْمَانَ بْنَ أَبِي سُلَيْمَانَ جُلُوسٌ مَعَ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، فَقَالَ مَا هَكَذَا حَدَّثَنِي ابْنُ عَبَّاسٍ، قَالَ أَقْبَلَ إِبْرَاهِيمُ بِإِسْمَاعِيلَ وَأُمِّهِ عَلَيْهِمُ السَّلاَمُ وَهْىَ تُرْضِعُهُ، مَعَهَا شَنَّةٌ ـ لَمْ يَرْفَعْهُ ـ ثُمَّ جَاءَ بِهَا إِبْرَاهِيمُ وَبِابْنِهَا إِسْمَاعِيلَ.
Аҳмад ибн Саъид Абу Абдуллаҳ менга айтди, Ваҳб ибн Жарир бизга айтди, отасидан, Айюбдан, Абдуллаҳ ибн Саъид ибн Жубайрдан, отасидан, Ибн Аббос розияллаҳу анҳумодан, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан, у деди: «Аллаҳ Исмоилнинг онасига раҳм қилсин! Агар у шошилмаганида, Замзам оқувчи булоқ бўлар эди». Ансорий деди: Ибн Журайж бизга айтди: Касир ибн Касирга келсак, у менга айтди, у деди: Мен ва Усмон ибн Абу Сулаймон Саъид ибн Жубайр билан ўтирган эдик. У: «Менга Ибн Аббос бундай айтмади», деди: У деди: Иброҳим Исмоил ва унинг онаси алайҳимуссалом билан (Маккага) келди — у (она) уни эмизар эди, ёнида бир меш (сув идиши) бор эди — уни марфуъ қилмади (Набийга кўтармади) — сўнг Иброҳим уни ва ўғли Исмоилни келтирди.
حَدَّثَنِي أَحْمَدُ بْنُ سَعِيدٍ أَبُو عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا وَهْبُ بْنُ جَرِيرٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَيُّوبَ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " يَرْحَمُ اللَّهُ أُمَّ إِسْمَاعِيلَ، لَوْلاَ أَنَّهَا عَجِلَتْ لَكَانَ زَمْزَمُ عَيْنًا مَعِينًا ". قَالَ الأَنْصَارِيُّ حَدَّثَنَا ابْنُ جُرَيْجٍ، أَمَّا كَثِيرُ بْنُ كَثِيرٍ فَحَدَّثَنِي قَالَ إِنِّي وَعُثْمَانَ بْنَ أَبِي سُلَيْمَانَ جُلُوسٌ مَعَ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، فَقَالَ مَا هَكَذَا حَدَّثَنِي ابْنُ عَبَّاسٍ، قَالَ أَقْبَلَ إِبْرَاهِيمُ بِإِسْمَاعِيلَ وَأُمِّهِ عَلَيْهِمُ السَّلاَمُ وَهْىَ تُرْضِعُهُ، مَعَهَا شَنَّةٌ ـ لَمْ يَرْفَعْهُ ـ ثُمَّ جَاءَ بِهَا إِبْرَاهِيمُ وَبِابْنِهَا إِسْمَاعِيلَ.
Аҳмад ибн Саъид Абу Абдуллаҳ менга айтди, Ваҳб ибн Жарир бизга айтди, отасидан, Айюбдан, Абдуллаҳ ибн Саъид ибн Жубайрдан, отасидан, Ибн Аббос розияллаҳу анҳумодан, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан, у деди: «Аллаҳ Исмоилнинг онасига раҳм қилсин! Агар у шошилмаганида, Замзам оқувчи булоқ бўлар эди». Ансорий деди: Ибн Журайж бизга айтди: Касир ибн Касирга келсак, у менга айтди, у деди: Мен ва Усмон ибн Абу Сулаймон Саъид ибн Жубайр билан ўтирган эдик. У: «Менга Ибн Аббос бундай айтмади», деди: У деди: Иброҳим Исмоил ва унинг онаси алайҳимуссалом билан (Маккага) келди — у (она) уни эмизар эди, ёнида бир меш (сув идиши) бор эди — уни марфуъ қилмади — сўнг Иброҳим уни ва ўғли Исмоилни келтирди.
وَحَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، أَخْبَرَنَا مَعْمَرٌ، عَنْ أَيُّوبَ السَّخْتِيَانِيِّ، وَكَثِيرِ بْنِ كَثِيرِ بْنِ الْمُطَّلِبِ بْنِ أَبِي وَدَاعَةَ،، يَزِيدُ أَحَدُهُمَا عَلَى الآخَرِ عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ أَوَّلَ مَا اتَّخَذَ النِّسَاءُ الْمِنْطَقَ مِنْ قِبَلِ أُمِّ إِسْمَاعِيلَ، اتَّخَذَتْ مِنْطَقًا لَتُعَفِّيَ أَثَرَهَا عَلَى سَارَةَ، ثُمَّ جَاءَ بِهَا إِبْرَاهِيمُ، وَبِابْنِهَا إِسْمَاعِيلَ وَهْىَ تُرْضِعُهُ حَتَّى وَضَعَهُمَا عِنْدَ الْبَيْتِ عِنْدَ دَوْحَةٍ، فَوْقَ زَمْزَمَ فِي أَعْلَى الْمَسْجِدِ، وَلَيْسَ بِمَكَّةَ يَوْمَئِذٍ أَحَدٌ، وَلَيْسَ بِهَا مَاءٌ، فَوَضَعَهُمَا هُنَالِكَ، وَوَضَعَ عِنْدَهُمَا جِرَابًا فِيهِ تَمْرٌ وَسِقَاءً فِيهِ مَاءٌ، ثُمَّ قَفَّى إِبْرَاهِيمُ مُنْطَلِقًا فَتَبِعَتْهُ أُمُّ إِسْمَاعِيلَ فَقَالَتْ يَا إِبْرَاهِيمُ أَيْنَ تَذْهَبُ وَتَتْرُكُنَا بِهَذَا الْوَادِي الَّذِي لَيْسَ فِيهِ إِنْسٌ وَلاَ شَىْءٌ فَقَالَتْ لَهُ ذَلِكَ مِرَارًا، وَجَعَلَ لاَ يَلْتَفِتُ إِلَيْهَا فَقَالَتْ لَهُ آللَّهُ الَّذِي أَمَرَكَ بِهَذَا قَالَ نَعَمْ. قَالَتْ إِذًا لاَ يُضَيِّعُنَا. ثُمَّ رَجَعَتْ، فَانْطَلَقَ إِبْرَاهِيمُ حَتَّى إِذَا كَانَ عِنْدَ الثَّنِيَّةِ حَيْثُ لاَ يَرَوْنَهُ اسْتَقْبَلَ بِوَجْهِهِ الْبَيْتَ، ثُمَّ دَعَا بِهَؤُلاَءِ الْكَلِمَاتِ وَرَفَعَ يَدَيْهِ، فَقَالَ {رَبَّنَا إِنِّي أَسْكَنْتُ مِنْ ذُرِّيَّتِي بِوَادٍ غَيْرِ ذِي زَرْعٍ} حَتَّى بَلَغَ {يَشْكُرُونَ}. وَجَعَلَتْ أُمُّ إِسْمَاعِيلَ تُرْضِعُ إِسْمَاعِيلَ، وَتَشْرَبُ مِنْ ذَلِكَ الْمَاءِ، حَتَّى إِذَا نَفِدَ مَا فِي السِّقَاءِ عَطِشَتْ وَعَطِشَ ابْنُهَا، وَجَعَلَتْ تَنْظُرُ إِلَيْهِ يَتَلَوَّى ـ أَوْ قَالَ يَتَلَبَّطُ ـ فَانْطَلَقَتْ كَرَاهِيَةَ أَنْ تَنْظُرَ إِلَيْهِ، فَوَجَدَتِ الصَّفَا أَقْرَبَ جَبَلٍ فِي الأَرْضِ يَلِيهَا، فَقَامَتْ عَلَيْهِ ثُمَّ اسْتَقْبَلَتِ الْوَادِيَ تَنْظُرُ هَلْ تَرَى أَحَدًا فَلَمْ تَرَ أَحَدًا، فَهَبَطَتْ مِنَ، الصَّفَا حَتَّى إِذَا بَلَغَتِ الْوَادِيَ رَفَعَتْ طَرَفَ دِرْعِهَا، ثُمَّ سَعَتْ سَعْىَ الإِنْسَانِ الْمَجْهُودِ، حَتَّى جَاوَزَتِ الْوَادِيَ، ثُمَّ أَتَتِ الْمَرْوَةَ، فَقَامَتْ عَلَيْهَا وَنَظَرَتْ هَلْ تَرَى أَحَدًا، فَلَمْ تَرَ أَحَدًا، فَفَعَلَتْ ذَلِكَ سَبْعَ مَرَّاتٍ ـ قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " فَذَلِكَ سَعْىُ النَّاسِ بَيْنَهُمَا ". ـ فَلَمَّا أَشْرَفَتْ عَلَى الْمَرْوَةِ سَمِعَتْ صَوْتًا، فَقَالَتْ صَهٍ. تُرِيدَ نَفْسَهَا، ثُمَّ تَسَمَّعَتْ، فَسَمِعَتْ أَيْضًا، فَقَالَتْ قَدْ أَسْمَعْتَ، إِنْ كَانَ عِنْدَكَ غِوَاثٌ. فَإِذَا هِيَ بِالْمَلَكِ، عِنْدَ مَوْضِعِ زَمْزَمَ، فَبَحَثَ بِعَقِبِهِ ـ أَوْ قَالَ بِجَنَاحِهِ ـ حَتَّى ظَهَرَ الْمَاءُ، فَجَعَلَتْ تُحَوِّضُهُ وَتَقُولُ بِيَدِهَا هَكَذَا، وَجَعَلَتْ تَغْرِفُ مِنَ الْمَاءِ فِي سِقَائِهَا، وَهْوَ يَفُورُ بَعْدَ مَا تَغْرِفُ ـ قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " يَرْحَمُ اللَّهُ أُمَّ إِسْمَاعِيلَ لَوْ تَرَكَتْ زَمْزَمَ ـ أَوْ قَالَ لَوْ لَمْ تَغْرِفْ مِنَ الْمَاءِ ـ لَكَانَتْ زَمْزَمُ عَيْنًا مَعِينًا ". ـ قَالَ فَشَرِبَتْ وَأَرْضَعَتْ وَلَدَهَا، فَقَالَ لَهَا الْمَلَكُ لاَ تَخَافُوا الضَّيْعَةَ، فَإِنَّ هَا هُنَا بَيْتَ اللَّهِ، يَبْنِي هَذَا الْغُلاَمُ، وَأَبُوهُ، وَإِنَّ اللَّهَ لاَ يُضِيعُ أَهْلَهُ. وَكَانَ الْبَيْتُ مُرْتَفِعًا مِنَ الأَرْضِ كَالرَّابِيَةِ، تَأْتِيهِ السُّيُولُ فَتَأْخُذُ عَنْ يَمِينِهِ وَشِمَالِهِ، فَكَانَتْ كَذَلِكَ، حَتَّى مَرَّتْ بِهِمْ رُفْقَةٌ مِنْ جُرْهُمَ ـ أَوْ أَهْلُ بَيْتٍ مِنْ جُرْهُمَ ـ مُقْبِلِينَ مِنْ طَرِيقِ كَدَاءٍ فَنَزَلُوا فِي أَسْفَلِ مَكَّةَ، فَرَأَوْا طَائِرًا عَائِفًا. فَقَالُوا إِنَّ هَذَا الطَّائِرَ لَيَدُورُ عَلَى مَاءٍ، لَعَهْدُنَا بِهَذَا الْوَادِي وَمَا فِيهِ مَاءٌ، فَأَرْسَلُوا جَرِيًّا أَوْ جَرِيَّيْنِ، فَإِذَا هُمْ بِالْمَاءِ، فَرَجَعُوا فَأَخْبَرُوهُمْ بِالْمَاءِ، فَأَقْبَلُوا، قَالَ وَأُمُّ إِسْمَاعِيلَ عِنْدَ الْمَاءِ فَقَالُوا أَتَأْذَنِينَ لَنَا أَنْ نَنْزِلَ عِنْدَكِ فَقَالَتْ نَعَمْ، وَلَكِنْ لاَ حَقَّ لَكُمْ فِي الْمَاءِ. قَالُوا نَعَمْ. قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " فَأَلْفَى ذَلِكَ أُمَّ إِسْمَاعِيلَ، وَهْىَ تُحِبُّ الإِنْسَ " فَنَزَلُوا وَأَرْسَلُوا إِلَى أَهْلِيهِمْ، فَنَزَلُوا مَعَهُمْ حَتَّى إِذَا كَانَ بِهَا أَهْلُ أَبْيَاتٍ مِنْهُمْ، وَشَبَّ الْغُلاَمُ، وَتَعَلَّمَ الْعَرَبِيَّةَ مِنْهُمْ، وَأَنْفَسَهُمْ وَأَعْجَبَهُمْ حِينَ شَبَّ، فَلَمَّا أَدْرَكَ زَوَّجُوهُ امْرَأَةً مِنْهُمْ، وَمَاتَتْ أُمُّ إِسْمَاعِيلَ، فَجَاءَ إِبْرَاهِيمُ، بَعْدَ مَا تَزَوَّجَ إِسْمَاعِيلُ يُطَالِعُ تَرِكَتَهُ، فَلَمْ يَجِدْ إِسْمَاعِيلَ، فَسَأَلَ امْرَأَتَهُ عَنْهُ فَقَالَتْ خَرَجَ يَبْتَغِي لَنَا. ثُمَّ سَأَلَهَا عَنْ عَيْشِهِمْ وَهَيْئَتِهِمْ فَقَالَتْ نَحْنُ بِشَرٍّ، نَحْنُ فِي ضِيقٍ وَشِدَّةٍ. فَشَكَتْ إِلَيْهِ. قَالَ فَإِذَا جَاءَ زَوْجُكِ فَاقْرَئِي عَلَيْهِ السَّلاَمَ، وَقُولِي لَهُ يُغَيِّرْ عَتَبَةَ بَابِهِ. فَلَمَّا جَاءَ إِسْمَاعِيلُ، كَأَنَّهُ آنَسَ شَيْئًا، فَقَالَ هَلْ جَاءَكُمْ مِنْ أَحَدٍ قَالَتْ نَعَمْ، جَاءَنَا شَيْخٌ كَذَا وَكَذَا، فَسَأَلَنَا عَنْكَ فَأَخْبَرْتُهُ، وَسَأَلَنِي كَيْفَ عَيْشُنَا فَأَخْبَرْتُهُ أَنَّا فِي جَهْدٍ وَشِدَّةٍ. قَالَ فَهَلْ أَوْصَاكِ بِشَىْءٍ قَالَتْ نَعَمْ، أَمَرَنِي أَنْ أَقْرَأَ عَلَيْكَ السَّلاَمَ، وَيَقُولُ غَيِّرْ عَتَبَةَ بَابِكَ. قَالَ ذَاكِ أَبِي وَقَدْ أَمَرَنِي أَنْ أُفَارِقَكِ الْحَقِي بِأَهْلِكِ. فَطَلَّقَهَا، وَتَزَوَّجَ مِنْهُمْ أُخْرَى، فَلَبِثَ عَنْهُمْ إِبْرَاهِيمُ مَا شَاءَ اللَّهُ ثُمَّ أَتَاهُمْ بَعْدُ، فَلَمْ يَجِدْهُ، فَدَخَلَ عَلَى امْرَأَتِهِ، فَسَأَلَهَا عَنْهُ. فَقَالَتْ خَرَجَ يَبْتَغِي لَنَا. قَالَ كَيْفَ أَنْتُمْ وَسَأَلَهَا عَنْ عَيْشِهِمْ، وَهَيْئَتِهِمْ. فَقَالَتْ نَحْنُ بِخَيْرٍ وَسَعَةٍ. وَأَثْنَتْ عَلَى اللَّهِ. فَقَالَ مَا طَعَامُكُمْ قَالَتِ اللَّحْمُ. قَالَ فَمَا شَرَابُكُمْ قَالَتِ الْمَاءُ. فَقَالَ اللَّهُمَّ بَارِكْ لَهُمْ فِي اللَّحْمِ وَالْمَاءِ. قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " وَلَمْ يَكُنْ لَهُمْ يَوْمَئِذٍ حَبٌّ، وَلَوْ كَانَ لَهُمْ دَعَا لَهُمْ فِيهِ ". قَالَ فَهُمَا لاَ يَخْلُو عَلَيْهِمَا أَحَدٌ بِغَيْرِ مَكَّةَ إِلاَّ لَمْ يُوَافِقَاهُ. قَالَ فَإِذَا جَاءَ زَوْجُكِ فَاقْرَئِي عَلَيْهِ السَّلاَمَ، وَمُرِيهِ يُثْبِتُ عَتَبَةَ بَابِهِ، فَلَمَّا جَاءَ إِسْمَاعِيلُ قَالَ هَلْ أَتَاكُمْ مِنْ أَحَدٍ قَالَتْ نَعَمْ أَتَانَا شَيْخٌ حَسَنُ الْهَيْئَةِ، وَأَثْنَتْ عَلَيْهِ، فَسَأَلَنِي عَنْكَ فَأَخْبَرْتُهُ، فَسَأَلَنِي كَيْفَ عَيْشُنَا فَأَخْبَرْتُهُ أَنَّا بِخَيْرٍ. قَالَ فَأَوْصَاكِ بِشَىْءٍ قَالَتْ نَعَمْ، هُوَ يَقْرَأُ عَلَيْكَ السَّلاَمَ، وَيَأْمُرُكَ أَنْ تُثْبِتَ عَتَبَةَ بَابِكَ. قَالَ ذَاكِ أَبِي، وَأَنْتِ الْعَتَبَةُ، أَمَرَنِي أَنْ أُمْسِكَكِ. ثُمَّ لَبِثَ عَنْهُمْ مَا شَاءَ اللَّهُ، ثُمَّ جَاءَ بَعْدَ ذَلِكَ، وَإِسْمَاعِيلُ يَبْرِي نَبْلاً لَهُ تَحْتَ دَوْحَةٍ قَرِيبًا مِنْ زَمْزَمَ، فَلَمَّا رَآهُ قَامَ إِلَيْهِ، فَصَنَعَا كَمَا يَصْنَعُ الْوَالِدُ بِالْوَلَدِ وَالْوَلَدُ بِالْوَالِدِ، ثُمَّ قَالَ يَا إِسْمَاعِيلُ، إِنَّ اللَّهَ أَمَرَنِي بِأَمْرٍ. قَالَ فَاصْنَعْ مَا أَمَرَكَ رَبُّكَ. قَالَ وَتُعِينُنِي قَالَ وَأُعِينُكَ. قَالَ فَإِنَّ اللَّهَ أَمَرَنِي أَنْ أَبْنِيَ هَا هُنَا بَيْتًا. وَأَشَارَ إِلَى أَكَمَةٍ مُرْتَفِعَةٍ عَلَى مَا حَوْلَهَا. قَالَ فَعِنْدَ ذَلِكَ رَفَعَا الْقَوَاعِدَ مِنَ الْبَيْتِ، فَجَعَلَ إِسْمَاعِيلُ يَأْتِي بِالْحِجَارَةِ، وَإِبْرَاهِيمُ يَبْنِي، حَتَّى إِذَا ارْتَفَعَ الْبِنَاءُ جَاءَ بِهَذَا الْحَجَرِ فَوَضَعَهُ لَهُ، فَقَامَ عَلَيْهِ وَهْوَ يَبْنِي، وَإِسْمَاعِيلُ يُنَاوِلُهُ الْحِجَارَةَ، وَهُمَا يَقُولاَنِ {رَبَّنَا تَقَبَّلْ مِنَّا إِنَّكَ أَنْتَ السَّمِيعُ الْعَلِيمُ}. قَالَ فَجَعَلاَ يَبْنِيَانِ حَتَّى يَدُورَا حَوْلَ الْبَيْتِ، وَهُمَا يَقُولاَنِ {رَبَّنَا تَقَبَّلْ مِنَّا إِنَّكَ أَنْتَ السَّمِيعُ الْعَلِيمُ }.
Абдуллаҳ ибн Муҳаммад менга айтди, Абдураззоқ бизга айтди, Маъмар бизга хабар берди, Айюб Сахтиёнийдан ва Касир ибн Касир ибнул-Мутталиб ибн Абу Вадоадан — бири иккинчисидан (ривоятда) зиёда қилар — Саъид ибн Жубайрдан: Ибн Аббос деди: Аёллар белбоғ (минтақ) қилишни дастлаб Исмоилнинг онасидан (бошлаб) олдилар — у ўз изини Сородан яшириш учун белбоғ қилган эди. Сўнг Иброҳим уни ва ўғли Исмоилни — у (она) уни эмизар эди — Байтнинг ёнидаги бир катта дарахт остига, Замзам устига, масжиднинг юқорисига олиб келиб қўйди. Ўша кунлари Маккада ҳеч ким йўқ эди, унда сув ҳам йўқ эди. У иккаласини ўша ерга қўйди ва уларнинг ёнига ичида хурмо бўлган бир халта ва ичида сув бўлган бир меш қўйди. Сўнг Иброҳим орқага бурилиб жўнади. Исмоилнинг онаси унга эргашиб: «Эй Иброҳим, қаерга кетяпсан, бизни мана шу ичида инсон ҳам, ҳеч нарса ҳам бўлмаган водийда қолдириб?!», деди. У буни унга бир неча бор такрорлади, у (Иброҳим) эса унга қарамас эди. У: «Сенга буни Аллаҳ буюрдими?», деди. У: «Ҳа», деди. У: «Бўлмаса, У бизни зое қилмайди», деди ва қайтди. Иброҳим жўнади, токи Санияга — улар уни кўрмайдиган жойга — етганида, юзини Байтга қаратди, сўнг мана шу калималар билан дуо қилди ва икки қўлини кўтарди: «Раббимиз, мен зурриётимдан баъзисини экинсиз водийда макон қилдим...» — ‹шукур қилишлари учун› (гача етди). Исмоилнинг онаси Исмоилни эмизар ва ўша сувдан ичар эди, токи мешдаги (сув) тугади, у чанқади ва ўғли ҳам чанқади. У ўғлининг (чанқоқдан) типирчилаб (ё: юмалаб) ётганини кўрди, унга қарашни ёқтирмагани учун (четга) жўнади. У Сафони ўзига энг яқин тоғ деб топди, унга чиқди, сўнг водийга қараб бирор кимса кўринармикин деб (қаради), лекин ҳеч кимсани кўрмади. Сўнг Сафодан тушди, водийга етганида, кўйлагининг этагини кўтарди, сўнг чарчаган инсоннинг югуриши каби югурди, токи водийдан ўтди. Кейин Марвага келди, унга чиқди ва бирор кимса кўринармикин деб қаради, лекин ҳеч кимсани кўрмади. Буни етти марта қилди — Ибн Аббос деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Мана шу — одамларнинг улар иккиси орасида саъу қилишидир», деди. — У Марвага чиқганида бир овоз эшитди ва: «Жим!», деди — ўзига (қарата). Сўнг (яна) қулоқ солди, яна эшитди ва: «Эшиттирдинг; агар ёнингда ёрдам бўлса (қутқар)», деди. Бирдан у Замзам ўрни ёнида малоика (Жибрил)ни (кўрди). У товони билан — ёки: қаноти билан — (ерни) қазди, токи сув кўринди. У (она) уни ҳовузлаб (атрофини тўсиб) ва қўли билан «мана бундай» қилиб, сувдан ўз мешига ҳовучлай бошлади, у эса ҳовучлаганидан кейин (яна) қайнаб чиқар эди — Ибн Аббос деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Аллаҳ Исмоилнинг онасига раҳм қилсин! Агар у Замзамни (ўз ҳолига) қолдирганида — ёки: сувдан ҳовучламаганида — Замзам оқувчи булоқ бўлар эди», деди. — У ичди ва ўғлини эмизди. Малоика унга: «Зое бўлишдан қўрқманг, чунки мана шу ерда Аллаҳнинг Байти (бўлади)ки, уни мана шу бола ва отаси қуради; Аллаҳ унинг аҳлини зое қилмайди», деди. Байт ердан тепаликдек кўтарилган эди, унга сел келар ва унинг ўнг-чап (томонини) ювар эди. У шу ҳолда эди, токи уларнинг ёнидан Журҳумдан бир тўда — ёки Журҳумдан бир хонадон аҳли — Кадо йўлидан келиб ўтди. Улар Макканинг пастига тушди ва бир қуш(нинг сув устида) айланаётганини кўрди. Улар: «Бу қуш албатта сув атрофида айланмоқда; биз бу водийни биламиз, унда сув йўқ эди», дедилар. Сўнг бир-икки элчи юбордилар, бирдан улар сувни (топдилар). Қайтиб, уларга сув ҳақида хабар бердилар, улар келдилар. (Набий) деди: Исмоилнинг онаси сув ёнида эди. Улар: «Сенинг ёнингда тушишимизга изн берасанми?», дедилар. У: «Ҳа, лекин сувда сизларга ҳақ йўқ», деди. Улар: «Ҳа (рози)», дедилар. Ибн Аббос деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Мана шу — Исмоилнинг онасига маъқул келди, у инсон (суҳбатини) яхши кўрар эди», деди. Улар тушдилар, аҳлларига (одам) юбордилар, улар ҳам бирга тушдилар, токи унда улардан бир неча хонадон аҳли бўлди. Бола вояга етди, улардан арабчани ўрганди; у вояга етганида уларнинг энг ёқимлиси ва энг ёқгани бўлди. Балоғатга етганида улар уни ўзларидан бир аёлга уйлантирдилар. Исмоилнинг онаси вафот этди. Сўнг Иброҳим Исмоил уйланганидан кейин ўз қолдирганларини кўргани келди, лекин Исмоилни топмади. Унинг хотинидан у ҳақида сўради. У: «Биз учун (ризқ) излаб чиқди», деди. Сўнг уларнинг турмуши ва аҳволини сўради. У: «Биз ёмон (аҳволда)миз, биз танглик ва қийинчиликда(миз)», деб ундан шикоят қилди. У: «Эринг келса, унга саломимни етказ ва унга айт: эшигининг остонасини ўзгартирсин», деди. Исмоил келганида, гўё бир нарсани сезди-ю, деди: «Сизларга бирор киши келдими?», деди. У: «Ҳа, бизга фалон-фалон чол келди ва сен ҳақингда сўради, мен унга хабар бердим; турмушимизни сўради, мен унга танглик ва қийинчиликда эканимизни айтдим», деди. У: «Сенга бир нарса васият қилдими?», деди. У: «Ҳа, менга сенга саломини етказишни буюрди ва: ‹Эшигининг остонасини ўзгартирсин› дейди», деди. У: «У менинг отам, ва у менга сен билан ажрашишни буюрди. Аҳлинга қўшил», деди. Уни талоқ қилди ва улардан бошқа (аёл)га уйланди. Иброҳим улардан Аллаҳ хоҳлаганча (вақт) узоқда турди, сўнг кейин уларга келди, лекин уни топмади. Хотинининг олдига кирди, ундан у ҳақида сўради. У: «Биз учун (ризқ) излаб чиқди», деди. У: «Қандайсизлар?», деди ва уларнинг турмуши ва аҳволини сўради. У: «Биз яхшилик ва кенгчиликда(миз)», деб Аллаҳга ҳамд айтди. У: «Таомингиз нима?», деди. У: «Гўшт», деди. У: «Ичимлигингиз нима?», деди. У: «Сув», деди. У: «Аллаҳим, уларга гўшт ва сувда барака бер», деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Ўша кунлари уларда дон (экин) йўқ эди; агар бўлганида, улар учун унда ҳам дуо қилар эди», деди. (Набий) деди: Бу иккиси (гўшт ва сув) Маккадан бошқа жойда бирор кишига (асосий таом бўлса) унга мувофиқ келмайди (зарар қилмай туролмайди). (Иброҳим) деди: «Эринг келса, унга саломими етказ ва унга буюрки, эшигининг остонасини маҳкам тутсин (сақласин)», деди. Исмоил келганида: «Сизларга бирор киши келдими?», деди. У: «Ҳа, бизга чиройли кўринишли бир чол келди», деб уни мақтади, «сен ҳақингда сўради, мен унга хабар бердим; турмушимизни сўради, мен унга яхшиликда эканимизни айтдим», деди. У: «Сенга бир нарса васият қилдими?», деди. У: «Ҳа, у сенга саломини етказмоқда ва сенга эшигининг остонасини маҳкам тутишни буюрмоқда», деди. У: «У менинг отам, сен эса остонасан; у менга сени (никоҳда) сақлашни буюрди», деди. Сўнг улардан Аллаҳ хоҳлаганча (вақт) узоқда турди, кейин шундан сўнг келди, Исмоил эса Замзамга яқин бир катта дарахт остида ўзига ўқ йўнар эди. Уни кўрганда, унга (қараб) турди, улар ота ўғилга, ўғил отага қилгандек (меҳрибончилик) қилдилар. Сўнг: «Эй Исмоил, албатта Аллаҳ менга бир иш буюрди», деди. У: «Раббинг буюрган(иш)ни қил», деди. У: «Сен менга ёрдам берасанми?», деди. У: «Сенга ёрдам бераман», деди. У: «Албатта, Аллаҳ менга мана шу ерда бир Байт қуришни буюрди», деди ва атрофидан кўтарилган бир тепаликка ишора қилди. (Набий) деди: Ўша пайтда улар Байтнинг пойдеворларини кўтардилар. Исмоил тош келтирар, Иброҳим қурар эди, токи бино кўтарилганида (Иброҳим) мана шу тошни (Мақомни) келтириб, уни унга қўйди; у (Иброҳим) унинг устига туриб қурар, Исмоил эса унга тош узатар эди, иккиси: «Раббимиз, биздан қабул қил, албатта Сен Эшитувчи, Билувчисан», дер эдилар. (Набий) деди: Иккиси қура бошлади, токи Байт атрофида айландилар, улар: «Раббимиз, биздан қабул қил, албатта Сен Эшитувчи, Билувчисан», дер эдилар.
حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا أَبُو عَامِرٍ عَبْدُ الْمَلِكِ بْنُ عَمْرٍو، قَالَ حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ نَافِعٍ، عَنْ كَثِيرِ بْنِ كَثِيرٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ لَمَّا كَانَ بَيْنَ إِبْرَاهِيمَ وَبَيْنَ أَهْلِهِ مَا كَانَ، خَرَجَ بِإِسْمَاعِيلَ وَأُمِّ إِسْمَاعِيلَ، وَمَعَهُمْ شَنَّةٌ فِيهَا مَاءٌ، فَجَعَلَتْ أُمُّ إِسْمَاعِيلَ تَشْرَبُ مِنَ الشَّنَّةِ فَيَدِرُّ لَبَنُهَا عَلَى صَبِيِّهَا حَتَّى قَدِمَ مَكَّةَ، فَوَضَعَهَا تَحْتَ دَوْحَةٍ، ثُمَّ رَجَعَ إِبْرَاهِيمُ إِلَى أَهْلِهِ، فَاتَّبَعَتْهُ أُمُّ إِسْمَاعِيلَ، حَتَّى لَمَّا بَلَغُوا كَدَاءً نَادَتْهُ مِنْ وَرَائِهِ يَا إِبْرَاهِيمُ إِلَى مَنْ تَتْرُكُنَا قَالَ إِلَى اللَّهِ. قَالَتْ رَضِيتُ بِاللَّهِ. قَالَ فَرَجَعَتْ فَجَعَلَتْ تَشْرَبُ مِنَ الشَّنَّةِ وَيَدِرُّ لَبَنُهَا عَلَى صَبِيِّهَا، حَتَّى لَمَّا فَنِيَ الْمَاءُ قَالَتْ لَوْ ذَهَبْتُ فَنَظَرْتُ لَعَلِّي أُحِسُّ أَحَدًا. قَالَ فَذَهَبَتْ فَصَعِدَتِ الصَّفَا فَنَظَرَتْ وَنَظَرَتْ هَلْ تُحِسُّ أَحَدًا فَلَمْ تُحِسَّ أَحَدًا، فَلَمَّا بَلَغَتِ الْوَادِيَ سَعَتْ وَأَتَتِ الْمَرْوَةَ فَفَعَلَتْ ذَلِكَ أَشْوَاطًا، ثُمَّ قَالَتْ لَوْ ذَهَبْتُ فَنَظَرْتُ مَا فَعَلَ ـ تَعْنِي الصَّبِيَّ ـ فَذَهَبَتْ فَنَظَرَتْ، فَإِذَا هُوَ عَلَى حَالِهِ كَأَنَّهُ يَنْشَغُ لِلْمَوْتِ، فَلَمْ تُقِرَّهَا نَفْسُهَا، فَقَالَتْ لَوْ ذَهَبْتُ فَنَظَرْتُ لَعَلِّي أُحِسُّ أَحَدًا، فَذَهَبَتْ فَصَعِدَتِ الصَّفَا فَنَظَرَتْ وَنَظَرَتْ فَلَمْ تُحِسَّ أَحَدًا، حَتَّى أَتَمَّتْ سَبْعًا، ثُمَّ قَالَتْ لَوْ ذَهَبْتُ فَنَظَرْتُ مَا فَعَلَ، فَإِذَا هِيَ بِصَوْتٍ فَقَالَتْ أَغِثْ إِنْ كَانَ عِنْدَكَ خَيْرٌ. فَإِذَا جِبْرِيلُ، قَالَ فَقَالَ بِعَقِبِهِ هَكَذَا، وَغَمَزَ عَقِبَهُ عَلَى الأَرْضِ، قَالَ فَانْبَثَقَ الْمَاءُ، فَدَهَشَتْ أُمُّ إِسْمَاعِيلَ فَجَعَلَتْ تَحْفِزُ. قَالَ فَقَالَ أَبُو الْقَاسِمِ صلى الله عليه وسلم " لَوْ تَرَكَتْهُ كَانَ الْمَاءُ ظَاهِرًا ". قَالَ فَجَعَلَتْ تَشْرَبُ مِنَ الْمَاءِ، وَيَدِرُّ لَبَنُهَا عَلَى صَبِيِّهَا ـ قَالَ ـ فَمَرَّ نَاسٌ مِنْ جُرْهُمَ بِبَطْنِ الْوَادِي، فَإِذَا هُمْ بِطَيْرٍ، كَأَنَّهُمْ أَنْكَرُوا ذَاكَ، وَقَالُوا مَا يَكُونُ الطَّيْرُ إِلاَّ عَلَى مَاءٍ. فَبَعَثُوا رَسُولَهُمْ، فَنَظَرَ فَإِذَا هُمْ بِالْمَاءِ، فَأَتَاهُمْ فَأَخْبَرَهُمْ فَأَتَوْا إِلَيْهَا، فَقَالُوا يَا أُمَّ إِسْمَاعِيلَ، أَتَأْذَنِينَ لَنَا أَنْ نَكُونَ مَعَكِ أَوْ نَسْكُنَ مَعَكِ فَبَلَغَ ابْنُهَا فَنَكَحَ فِيهِمُ امْرَأَةً، قَالَ ثُمَّ إِنَّهُ بَدَا لإِبْرَاهِيمَ فَقَالَ لأَهْلِهِ إِنِّي مُطَّلِعٌ تَرِكَتِي. قَالَ فَجَاءَ فَسَلَّمَ فَقَالَ أَيْنَ إِسْمَاعِيلُ فَقَالَتِ امْرَأَتُهُ ذَهَبَ يَصِيدُ. قَالَ قُولِي لَهُ إِذَا جَاءَ غَيِّرْ عَتَبَةَ بَابِكَ. فَلَمَّا جَاءَ أَخْبَرَتْهُ قَالَ أَنْتِ ذَاكِ فَاذْهَبِي إِلَى أَهْلِكِ. قَالَ ثُمَّ إِنَّهُ بَدَا لإِبْرَاهِيمَ فَقَالَ لأَهْلِهِ إِنِّي مُطَّلِعٌ تَرِكَتِي. قَالَ فَجَاءَ فَقَالَ أَيْنَ إِسْمَاعِيلُ فَقَالَتِ امْرَأَتُهُ ذَهَبَ يَصِيدُ، فَقَالَتْ أَلاَ تَنْزِلُ فَتَطْعَمَ وَتَشْرَبَ فَقَالَ وَمَا طَعَامُكُمْ وَمَا شَرَابُكُمْ قَالَتْ طَعَامُنَا اللَّحْمُ، وَشَرَابُنَا الْمَاءُ. قَالَ اللَّهُمَّ بَارِكْ لَهُمْ فِي طَعَامِهِمْ وَشَرَابِهِمْ. قَالَ فَقَالَ أَبُو الْقَاسِمِ صلى الله عليه وسلم " بَرَكَةٌ بِدَعْوَةِ إِبْرَاهِيمَ ". قَالَ ثُمَّ إِنَّهُ بَدَا لإِبْرَاهِيمَ فَقَالَ لأَهْلِهِ إِنِّي مُطَّلِعٌ تَرِكَتِي. فَجَاءَ فَوَافَقَ إِسْمَاعِيلَ مِنْ وَرَاءِ زَمْزَمَ، يُصْلِحُ نَبْلاً لَهُ، فَقَالَ يَا إِسْمَاعِيلُ، إِنَّ رَبَّكَ أَمَرَنِي أَنْ أَبْنِيَ لَهُ بَيْتًا. قَالَ أَطِعْ رَبَّكَ. قَالَ إِنَّهُ قَدْ أَمَرَنِي أَنْ تُعِينَنِي عَلَيْهِ. قَالَ إِذًا أَفْعَلَ. أَوْ كَمَا قَالَ. قَالَ فَقَامَا فَجَعَلَ إِبْرَاهِيمُ يَبْنِي، وَإِسْمَاعِيلُ يُنَاوِلُهُ الْحِجَارَةَ، وَيَقُولاَنِ {رَبَّنَا تَقَبَّلْ مِنَّا إِنَّكَ أَنْتَ السَّمِيعُ الْعَلِيمُ} قَالَ حَتَّى ارْتَفَعَ الْبِنَاءُ وَضَعُفَ الشَّيْخُ عَلَى نَقْلِ الْحِجَارَةِ، فَقَامَ عَلَى حَجَرِ الْمَقَامِ، فَجَعَلَ يُنَاوِلُهُ الْحِجَارَةَ، وَيَقُولاَنِ {رَبَّنَا تَقَبَّلْ مِنَّا إِنَّكَ أَنْتَ السَّمِيعُ الْعَلِيمُ }.
Абдуллаҳ ибн Муҳаммад бизга айтди, Абу Омир Абдулмалик ибн Амр бизга айтди, у деди: Иброҳим ибн Нофиъ бизга айтди, Касир ибн Касирдан, Саъид ибн Жубайрдан, Ибн Аббос розияллаҳу анҳумодан, у деди: Иброҳим билан унинг аҳли орасида бўлган (воқеа) бўлганида, у Исмоил ва Исмоилнинг онаси билан чиқди, улар билан бирга ичида сув бўлган бир меш бор эди. Исмоилнинг онаси мешдан ичар, сути боласига оқар (кўпаяр) эди, токи Маккага келди. У (Иброҳим) уни бир катта дарахт остига қўйди, сўнг Иброҳим ўз аҳлига қайтди. Исмоилнинг онаси унга эргашди, токи Кадога етиланда, ортидан унга нидо қилди: «Эй Иброҳим, бизни кимга ташлаб кетяпсан?». У: «Аллаҳга», деди. У: «Аллаҳга рози бўлдим», деди. (Набий) деди: У қайтди, мешдан ичар, сути боласига оқар эди, токи сув туганда: «Бориб қарайсам, балки бировни сезарман», деди. (Набий) деди: У бориб Сафога чиқди, қаради ва бирор кимсани сезармикан деб қаради, лекин ҳеч кимсани сезмади. Водийга етганида югурди ва Марвага келди, буни бир неча гал қилди. Сўнг: «Бориб (болам) нима қилди (кўрай)», деди — болани назарда тутиб. Бориб қаради, бирдан у ўз ҳолида, гўё ўлим (талвасаси)дан ҳиқиллаб турган эди. Нафси унга қарор топмади. У: «Бориб қарайсам, балки бировни сезарман», деди ва бориб Сафога чиқди, қаради ва (яна) қаради, лекин ҳеч кимсани сезмади, токи еттини тўлиқ қилди. Сўнг: «Бориб (болам) нима қилди (кўрай)», деди, бирдан бир овоз эшитди ва: «Ёрдам бер, агар ёнингда яхшилик бўлса!», деди. Бирдан Жибрил (эди). (Набий) деди: У товони билан «мана бундай» қилди ва товонини ерга босди. (Набий) деди: Сув отилиб чиқди. Исмоилнинг онаси ҳайратга тушди ва (сувни) ғужгҳон (тўплай) бошлади. (Набий) деди: Абул-Қосим соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Агар уни (ўз ҳолига) қолдирганида, сув (ер) устида (оқиб) зоҳир бўлар эди», деди. (Набий) деди: У сувдан ича бошлади, сути боласига оқар эди. (Набий) деди: Журҳумдан бир неча киши водийнинг ичидан ўтди, бирдан улар бир қушни (кўрди), гўё буни инкор қилдилар ва: «Қуш фақат сув устида бўлади», дедилар. Улар ўз элчисини юборди, у қаради, бирдан улар сувни (топди). У уларга келиб хабар берди, улар унга келдилар ва: «Эй Исмоилнинг онаси, биз сен билан бирга бўлишимизга — ёки сен билан бирга макон қилишимизга — изн берасанми?», дедилар. Унинг ўғли балоғатга етди, улар ичида бир аёлга уйланди. (Набий) деди: Сўнг Иброҳимга (қайтиш) маъқул келди ва аҳлига: «Мен ўз қолдирганларимни кўргани бораман», деди. (Набий) деди: У келиб салом берди ва: «Исмоил қаерда?», деди. Хотини: «Овга кетди», деди. У: «Унга айт, келса, эшигининг остонасини ўзгартирсин», деди. (Исмоил) келганида, у унга хабар берди. У: «Сен ўша (остона)сан, аҳлинга боргин (талоқсан)», деди. (Набий) деди: Сўнг (яна) Иброҳимга маъқул келди ва аҳлига: «Мен қолдирганларимни кўргани бораман», деди. (Набий) деди: У келиб: «Исмоил қаерда?», деди. Хотини: «Овга кетди», деди ва: «Тушиб, таом ва ичимлик емайсизми?», деди. У: «Таомингиз нима, ичимлигингиз нима?», деди. У: «Таомимиз гўшт, ичимлигимиз сув», деди. У: «Аллаҳим, уларнинг таоми ва ичимлигида барака бер», деди. (Набий) деди: Абул-Қосим соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Бу Иброҳимнинг дуоси сабабли барака(дир)», деди. (Набий) деди: Сўнг (яна) Иброҳимга маъқул келди ва аҳлига: «Мен қолдирганларимни кўргани бораман», деди. У келиб Исмоилни Замзам ортида ўзига ўқ тузатаётган ҳолда топди ва: «Эй Исмоил, албатта Раббинг менга Ўзига бир Байт қуришни буюрди», деди. У: «Раббингга итоат қил», деди. У: «У менга сен менга унда ёрдам беришингни буюрди», деди. У: «Бўлмаса, қиламан» — ёки шунга ўхшаш деди. (Набий) деди: Улар иккиси турди, Иброҳим қурар, Исмоил унга тош узатар эди, иккиси: «Раббимиз, биздан қабул қил, албатта Сен Эшитувчи, Билувчисан», дер эдилар. (Набий) деди: Токи бино кўтарилди ва чол тошларни кўтариб (ташишда) заифлашди, у Мақом тоши устига турди ва (Исмоил) унга тошларни узата бошлади, улар иккиси: «Раббимиз, биздан қабул қил, албатта Сен Эшитувчи, Билувчисан», дер эдилар.