حَدَّثَنَا آدَمُ، قَالَ حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، حَدَّثَنَا الْحَكَمُ، عَنْ ذَرٍّ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ أَبْزَى، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ جَاءَ رَجُلٌ إِلَى عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ فَقَالَ إِنِّي أَجْنَبْتُ فَلَمْ أُصِبِ الْمَاءَ. فَقَالَ عَمَّارُ بْنُ يَاسِرٍ لِعُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ أَمَا تَذْكُرُ أَنَّا كُنَّا فِي سَفَرٍ أَنَا وَأَنْتَ فَأَمَّا أَنْتَ فَلَمْ تُصَلِّ، وَأَمَّا أَنَا فَتَمَعَّكْتُ فَصَلَّيْتُ، فَذَكَرْتُ لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " إِنَّمَا كَانَ يَكْفِيكَ هَكَذَا ". فَضَرَبَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِكَفَّيْهِ الأَرْضَ، وَنَفَخَ فِيهِمَا ثُمَّ مَسَحَ بِهِمَا وَجْهَهُ وَكَفَّيْهِ.
Бизга Одам ривоят қилди, у деди: бизга Шуъба ривоят қилди, бизга ал-Ҳакам, Заррдан, у Саид ибн Абдурраҳмон ибн Абзодан, у отасидан ривоят қилди, у деди: Бир киши Умар ибн ал-Хаттобнинг олдига келиб: «Мен жанобатли бўлдим, лекин сув топмадим,» деди. Шунда Аммор ибн Ёсир Умар ибн ал-Хаттобга: «Эсламайсанми, мен ва сен бир сафарда эдик. Сен намоз ўқимадинг, мен эса (тупроқда) ағанаб, намоз ўқидим. Буни Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га айтсам, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): ‹Сенга шундай (қилиш) етарли эди›, дедилар,» деди ва Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) икки кафтларини ерга уриб, уларга пуфлар, сўнг улар билан юзлари ва кафтларини маш қилдилар.