حَدَّثَنَا أَبُو النُّعْمَانِ، حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ زَيْدٍ، عَنْ عَمْرِو بْنِ دِينَارٍ، وَعُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي يَزِيدَ، قَالاَ لَمْ يَكُنْ عَلَى عَهْدِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم حَوْلَ الْبَيْتِ حَائِطٌ، كَانُوا يُصَلُّونَ حَوْلَ الْبَيْتِ، حَتَّى كَانَ عُمَرُ، فَبَنَى حَوْلَهُ حَائِطًا ـ قَالَ عُبَيْدُ اللَّهِ ـ جَدْرُهُ قَصِيرٌ، فَبَنَاهُ ابْنُ الزُّبَيْرِ.
Абун-Нуъмон бизга айтди, Ҳаммод ибн Зайд бизга айтди, Амр ибн Динор ва Убайдуллаҳ ибн Абу Язиддан, улар иккиси: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам замонида Байт (Каъба)нинг атрофида девор йўқ эди, улар Байтнинг атрофида намоз ўқир эдилар, токи Умар (даври) бўлди, у унинг атрофида бир девор қурди. Убайдуллаҳ деди: Унинг девори паст эди, сўнг уни Ибнуз-Зубайр (қайтадан) қурди.