حَدَّثَنِي عَيَّاشُ بْنُ الْوَلِيدِ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الأَعْلَى، حَدَّثَنَا خَالِدٌ، عَنْ عِكْرِمَةَ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، قَالَ خَرَجَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فِي رَمَضَانَ إِلَى حُنَيْنٍ، وَالنَّاسُ مُخْتَلِفُونَ فَصَائِمٌ وَمُفْطِرٌ، فَلَمَّا اسْتَوَى عَلَى رَاحِلَتِهِ دَعَا بِإِنَاءٍ مِنْ لَبَنٍ أَوْ مَاءٍ، فَوَضَعَهُ عَلَى رَاحَتِهِ أَوْ عَلَى رَاحِلَتِهِ، ثُمَّ نَظَرَ إِلَى النَّاسِ فَقَالَ الْمُفْطِرُونَ لِلصُّوَّامِ أَفْطِرُوا.
Айёш ибн ал-Валид менга айтди, Абдулаъло бизга айтди, Холид бизга айтди, у Икримадан, у Ибн Аббосдан: У айтди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Рамазонда Ҳунайнга чиқди (лекин аввал Макка фатҳига), одамлар ҳар хил эдилар — баъзиси рўзадор, баъзиси ифторда. У улови устида ўрнашганда, сут ёки сув солинган идишни сўраб, уни кафти устига ёки улови устига қўйди, кейин одамларга қаради. Шунда ифтордагилар рўзадорларга: «Ифтор қилинглар» дедилар.