حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ سُلَيْمَانَ، قَالَ حَدَّثَنِي ابْنُ وَهْبٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عَمْرٌو، أَنَّ عَبْدَ الرَّحْمَنِ بْنَ الْقَاسِمِ، حَدَّثَهُ عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ سَقَطَتْ قِلاَدَةٌ لِي بِالْبَيْدَاءِ وَنَحْنُ دَاخِلُونَ الْمَدِينَةَ، فَأَنَاخَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَنَزَلَ، فَثَنَى رَأْسَهُ فِي حَجْرِي رَاقِدًا، أَقْبَلَ أَبُو بَكْرٍ فَلَكَزَنِي لَكْزَةً شَدِيدَةً وَقَالَ حَبَسْتِ النَّاسَ فِي قِلاَدَةٍ. فَبِي الْمَوْتُ لِمَكَانِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَقَدْ أَوْجَعَنِي، ثُمَّ إِنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم اسْتَيْقَظَ وَحَضَرَتِ الصُّبْحُ فَالْتُمِسَ الْمَاءُ فَلَمْ يُوجَدْ فَنَزَلَتْ {يَا أَيُّهَا الَّذِينَ آمَنُوا إِذَا قُمْتُمْ إِلَى الصَّلاَةِ} الآيَةَ. فَقَالَ أُسَيْدُ بْنُ حُضَيْرٍ لَقَدْ بَارَكَ اللَّهُ لِلنَّاسِ فِيكُمْ يَا آلَ أَبِي بَكْرٍ، مَا أَنْتُمْ إِلاَّ بَرَكَةٌ لَهُمْ.
Яҳё ибн Сулаймон бизга айтди, деди: Ибн Ваҳб менга айтди, деди: Амр менга хабар берди, Абдурраҳмон ибн ал-Қосим унга отасидан, у Оиша розияллаҳу анҳодан айтди: Менинг бир маржоним Байдўда тушиб қолди, биз Мадинага кираётган эдик. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам (туяни) чўктириб тушди, бошини менинг тиззамга қўйиб ухлади. Абу Бакр келиб мени қаттиқ туртди ва деди: «Одамларни бир маржон учун тўхтатдинг.» Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам (сонимда ётгани) сабабли мен ўлаётган эдим (қимирлай олмасдим), у мени оғритди ҳам. Кейин Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам уйғонди, бомдод вақти келди. Сув қидирилди, топилмади. Шунда: «Эй иймон келтирганлар, намозга турсангиз...» — оят (нозил бўлди). Усайд ибн Ҳузайр деди: «Аллаҳ одамларга сизлар орқали барака берди, эй Абу Бакр оиласи. Сизлар уларга фақат баракасиз (яъни барака манбаисиз).»