حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ خَالِدٍ، حَدَّثَنَا زُهَيْرُ بْنُ مُعَاوِيَةَ، حَدَّثَنَا أَبُو إِسْحَاقَ، قَالَ سَمِعْتُ زَيْدَ بْنَ أَرْقَمَ، قَالَ خَرَجْنَا مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي سَفَرٍ أَصَابَ النَّاسَ فِيهِ شِدَّةٌ، فَقَالَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أُبَىٍّ لأَصْحَابِهِ لاَ تُنْفِقُوا عَلَى مَنْ عِنْدَ رَسُولِ اللَّهِ حَتَّى يَنْفَضُّوا مِنْ حَوْلِهِ. وَقَالَ لَئِنْ رَجَعْنَا إِلَى الْمَدِينَةِ لَيُخْرِجَنَّ الأَعَزُّ مِنْهَا الأَذَلَّ. فَأَتَيْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَأَخْبَرْتُهُ فَأَرْسَلَ إِلَى عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أُبَىٍّ فَسَأَلَهُ، فَاجْتَهَدَ يَمِينَهُ مَا فَعَلَ، قَالُوا كَذَبَ زَيْدٌ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَوَقَعَ فِي نَفْسِي مِمَّا قَالُوا شِدَّةٌ، حَتَّى أَنْزَلَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ تَصْدِيقِي فِي {إِذَا جَاءَكَ الْمُنَافِقُونَ} فَدَعَاهُمُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم لِيَسْتَغْفِرَ لَهُمْ فَلَوَّوْا رُءُوسَهُمْ. وَقَوْلُهُ {خُشُبٌ مُسَنَّدَةٌ} قَالَ كَانُوا رِجَالاً أَجْمَلَ شَىْءٍ.
Амр ибн Холид, Зуҳайр ибн Муовиядан, у Абу Ишоқдан: Зайд ибн Арқамни эшитдим: Биз Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам билан бир сафарга чиқдик, унда одамларга машаққат (қийинчилик) етди. Шунда Абдуллаҳ ибн Убай шерикларига: Расулуллаҳ ҳузуридагиларга, улар унинг атрофидан тарқалиб кетгунларича нафақа берманглар, деди. Яна: Агар Мадинага қайтсак, албатта азиз (киши) ундан хор (киши)ни чиқариб юборади, деди. Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига келиб, хабар бердим. У Абдуллаҳ ибн Убайга (одам) юбориб, ундан сўради, у қаттиқ қасам ичиб, қилмаганини (айтди). Улар: Зайд Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга ёлғон айтди, дедилар. Уларнинг гапидан менга қаттиқ (ғам) тушди, то Аллаҳ азза ва жалла мени тасдиқловчи «Мунофиқлар олдингга келганда...» (оятини) нозил қилгунча. Сўнг Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам улар учун мағфират сўрашга уларни чақирдилар, улар бошларини бурдилар. Унинг «Суяб қўйилган ёғочлар» деган сўзи ҳақида: Улар энг чиройли (кўринишли) эркаклар эдилар, деди.