حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ أَبِي عَمْرٍو، قَالَ حَدَّثَنِي أَبِي قَالَ، حَدَّثَنِي إِبْرَاهِيمُ، عَنْ يُونُسَ، عَنِ الْحَسَنِ، {فَلاَ تَعْضُلُوهُنَّ} قَالَ حَدَّثَنِي مَعْقِلُ بْنُ يَسَارٍ، أَنَّهَا نَزَلَتْ فِيهِ قَالَ زَوَّجْتُ أُخْتًا لِي مِنْ رَجُلٍ فَطَلَّقَهَا، حَتَّى إِذَا انْقَضَتْ عِدَّتُهَا جَاءَ يَخْطُبُهَا، فَقُلْتُ لَهُ زَوَّجْتُكَ وَفَرَشْتُكَ وَأَكْرَمْتُكَ، فَطَلَّقْتَهَا، ثُمَّ جِئْتَ تَخْطُبُهَا، لاَ وَاللَّهِ لاَ تَعُودُ إِلَيْكَ أَبَدًا، وَكَانَ رَجُلاً لاَ بَأْسَ بِهِ وَكَانَتِ الْمَرْأَةُ تُرِيدُ أَنَّ تَرْجِعَ إِلَيْهِ فَأَنْزَلَ اللَّهُ هَذِهِ الآيَةَ {فَلاَ تَعْضُلُوهُنَّ} فَقُلْتُ الآنَ أَفْعَلُ يَا رَسُولَ اللَّهِ. قَالَ فَزَوَّجَهَا إِيَّاهُ.
Аҳмад ибн Абу Амр, отасидан, у Иброҳимдан, у Юнусдан, у Ҳасандан: «Уларни (қайтиб никоҳланишдан) тўсманглар» (ояти ҳақида): Менга Маъқил ибн Ясор айтиб берди: У (оят) у ҳақида нозил бўлди. У: Мен синглимни бир кишига берган эдим, у уни талоқ қилди, то иддаси тугаганида у уни совчилик қилгани келди. Мен унга: Мен сенга (уни) бердим, тўшак қилиб бердим, сени ҳурмат қилдим, сен эса уни талоқ қилдинг, сўнг яна уни совчилик қилгани келдинг. Йўқ, Аллаҳга қасам, у сенга ҳеч қачон қайтмайди, дедим — у (киши) зарари йўқ (яхши) киши эди, аёл ҳам унга қайтишни истарди. Шунда Аллаҳ бу оятни нозил қилди: «Уларни тўсманглар». Мен: Энди қиламан, эй Расулуллаҳ, дедим. (Маъқил) айтди: У уни ўша кишига никоҳлаб берди.