حَدَّثَنَا أَبُو النُّعْمَانِ، عَارِمُ بْنُ الْفَضْلِ قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، عَنْ أَبِي بِشْرٍ، عَنْ يُوسُفَ بْنِ مَاهَكَ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَمْرٍو، قَالَ تَخَلَّفَ عَنَّا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فِي سَفْرَةٍ سَافَرْنَاهَا، فَأَدْرَكَنَا وَقَدْ أَرْهَقَتْنَا الصَّلاَةُ وَنَحْنُ نَتَوَضَّأُ، فَجَعَلْنَا نَمْسَحُ عَلَى أَرْجُلِنَا، فَنَادَى بِأَعْلَى صَوْتِهِ " وَيْلٌ لِلأَعْقَابِ مِنَ النَّارِ ". مَرَّتَيْنِ أَوْ ثَلاَثًا.
Бизга Абун-Нуъмон Орим ибн ал-Фазл ривоят қилди, у деди: бизга Абу Авона, Абу Бишрдан, у Юсуф ибн Моҳакдан, у Абдуллаҳ ибн Амрдан ривоят қилди, у деди: Биз қилган бир сафарда Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) биздан ортда қолдилар. Кейин бизга етиб олдилар — намоз (вақти) бизни қистаб қолган, биз таҳорат қилаётган эдик ва шошиб оёқларимизни (маш каби) сила бошладик. Шунда у киши овозларини баландлатиб: «Товонларга дўзахдан вой бўлсин!» деб икки ёки уч марта нидо қилдилар.