حَدَّثَنَا أَبُو مَعْمَرٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَارِثِ، عَنِ الْحُسَيْنِ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ بُرَيْدَةَ، حَدَّثَنِي يَحْيَى بْنُ يَعْمَرَ، أَنَّ أَبَا الأَسْوَدِ الدِّيلِيَّ، حَدَّثَهُ عَنْ أَبِي ذَرٍّ ـ رضى الله عنه ـ أَنَّهُ سَمِعَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ " لاَ يَرْمِي رَجُلٌ رَجُلاً بِالْفُسُوقِ، وَلاَ يَرْمِيهِ بِالْكُفْرِ، إِلاَّ ارْتَدَّتْ عَلَيْهِ، إِنْ لَمْ يَكُنْ صَاحِبُهُ كَذَلِكَ ".
Абу Маъмар, Абдулворисдан, у Ҳусайндан, у Абдуллаҳ ибн Бурайдадан: Менга Яҳё ибн Яъмар айтиб берди: Абул Асвад Дилий унга Абу Зардан (розияллаҳу анҳу) айтиб берди: У Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг шундай деяётганларини эшитди: «Ҳеч бир киши бошқа кишини фисқда ёки куфрда айбламасин, илло агар унинг шериги (айбланган киши) ундай (фосиқ/кофир) бўлмаса, у (айб) ўзига қайтади» дедилар.