حَدَّثَنَا آدَمُ بْنُ أَبِي إِيَاسٍ، حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي ذِئْبٍ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنِ الأَعْرَجِ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ ابْنِ بُحَيْنَةَ، قَالَ صَلَّى بِنَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَقَامَ فِي الرَّكْعَتَيْنِ الأُولَيَيْنِ قَبْلَ أَنْ يَجْلِسَ، فَمَضَى فِي صَلاَتِهِ، فَلَمَّا قَضَى صَلاَتَهُ انْتَظَرَ النَّاسُ تَسْلِيمَهُ، وَسَجَدَ قَبْلَ أَنْ يُسَلِّمَ، ثُمَّ رَفَعَ رَأْسَهُ، ثُمَّ كَبَّرَ وَسَجَدَ، ثُمَّ رَفَعَ رَأْسَهُ وَسَلَّمَ.
Абдуллаҳ ибн Буҳайна айтди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бизга намоз ўқиди — дастлабки икки ракъатда ўтирмасдан туриб кетди (қаъда унутди), намозида давом этди. Намозини тугатганда, одамлар унинг салом беришини кутдилар. У салом беришдан олдин (саждаи саҳв) сажда қилди, кейин бошини кўтарди, кейин такбир айтиб сажда қилди, кейин бошини кўтарди ва салом берди.