حَدَّثَنَا أَبُو نُعَيْمٍ، قَالَ حَدَّثَنَا الأَعْمَشُ، عَنْ شَقِيقِ بْنِ سَلَمَةَ، قَالَ قَالَ عَبْدُ اللَّهِ كُنَّا إِذَا صَلَّيْنَا خَلْفَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قُلْنَا السَّلاَمُ عَلَى جِبْرِيلَ وَمِيكَائِيلَ، السَّلاَمُ عَلَى فُلاَنٍ وَفُلاَنٍ. فَالْتَفَتَ إِلَيْنَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " إِنَّ اللَّهَ هُوَ السَّلاَمُ، فَإِذَا صَلَّى أَحَدُكُمْ فَلْيَقُلِ التَّحِيَّاتُ لِلَّهِ، وَالصَّلَوَاتُ وَالطَّيِّبَاتُ، السَّلاَمُ عَلَيْكَ أَيُّهَا النَّبِيُّ وَرَحْمَةُ اللَّهِ وَبَرَكَاتُهُ، السَّلاَمُ عَلَيْنَا وَعَلَى عِبَادِ اللَّهِ الصَّالِحِينَ. فَإِنَّكُمْ إِذَا قُلْتُمُوهَا أَصَابَتْ كُلَّ عَبْدٍ لِلَّهِ صَالِحٍ فِي السَّمَاءِ وَالأَرْضِ، أَشْهَدُ أَنْ لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ، وَأَشْهَدُ أَنَّ مُحَمَّدًا عَبْدُهُ وَرَسُولُهُ ".
Абу Нуъайм бизга айтди: Аъмаш бизга айтди, Шақиқ ибн Саламадан: У деди: Абдуллаҳ деди: Биз Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ортида намоз ўқисак, ‹Жибрил ва Микоилга салом бўлсин, фалон ва фалонга салом бўлсин› дер эдик. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам бизга ўгирилиб: «Албатта Аллаҳ — У Саломдир (эсон-омонлик берувчидир). Бирингиз намоз ўқиса: ‹Ат-таҳийяту лиллаҳи вас-салавату ват-таййибат, ас-салому алайка айюҳан-набийю ва роҳматуллаҳи ва баракатуҳ, ас-салому алайна ва ала ибадиллаҳис-солиҳин (Саломлар, намозлар ва пок ишлар Аллаҳгадир; сенга салом бўлсин, эй Набий, ва Аллаҳнинг раҳмати ҳамда баракотлари; бизга ва Аллаҳнинг солиҳ бандаларига салом бўлсин)› десин. Чунки сизлар буни айтсангиз, у осмон ва ердаги ҳар бир солиҳ бандага етади. ‹Аш-ҳаду ан ла илаҳа иллаллаҳ, ва аш-ҳаду анна Муҳаммадан абдуҳу ва расулуҳ (Гувоҳлик бераман, Аллаҳдан ўзга илоҳ йўқ, ва гувоҳлик бераман, Муҳаммад Унинг бандаси ва Расулидир)›», дедилар.