وَحَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، وَأَبُو كُرَيْبٍ قَالاَ حَدَّثَنَا أَبُو مُعَاوِيَةَ، ح وَحَدَّثَنِي أَبُو سَعِيدٍ الأَشَجُّ، حَدَّثَنَا وَكِيعٌ، ح وَحَدَّثَنِي زُهَيْرُ بْنُ حَرْبٍ، - وَاللَّفْظُ لَهُ - حَدَّثَنَا جَرِيرٌ، كُلُّهُمْ عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ أَبِي حَازِمٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِذَا دَعَا الرَّجُلُ امْرَأَتَهُ إِلَى فِرَاشِهِ فَلَمْ تَأْتِهِ فَبَاتَ غَضْبَانَ عَلَيْهَا لَعَنَتْهَا الْمَلاَئِكَةُ حَتَّى تُصْبِحَ " .
Ва бизга Абу Бакр ибн Абу Шайба ва Абу Курайб ривоят қилиб, иккаласи: бизга Абу Муовия ривоят қилди, дедилар; (ҳ) ва менга Абу Саид ал-Ашажж ривоят қилди, бизга Вакиъ ривоят қилди; (ҳ) ва менга Зуҳайр ибн Ҳарб — лафз уники — ривоят қилди, бизга Жарир ривоят қилди — ҳаммаси ал-Аъмашдан, у Абу Ҳозимдан, у Абу Ҳурайрадан (ривоят қилди), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Киши аёлини тўшагига чақирса-ю, у келмаса, у (эр) ундан ғазабланган ҳолда тунаса, малоикалар унга тонг отгунча лаънат айтадилар» деди.