وَحَدَّثَنَاهُ أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ مُسْهِرٍ، عَنْ إِسْمَاعِيلَ بْنِ أَبِي، خَالِدٍ عَنِ الشَّعْبِيِّ، عَنْ مَسْرُوقٍ، قَالَ مَا أُبَالِي خَيَّرْتُ امْرَأَتِي وَاحِدَةً أَوْ مِائَةً أَوْ أَلْفًا بَعْدَ أَنْ تَخْتَارَنِي وَلَقَدْ سَأَلْتُ عَائِشَةَ فَقَالَتْ قَدْ خَيَّرَنَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَفَكَانَ طَلاَقًا
Ва бизга буни Абу Бакр ибн Абу Шайба ривоят қилди, бизга Али ибн Мушир Исмоил ибн Абу Холиддан, у аш-Шаъбийдан, у Масруқдан ривоят қилди, у деди: Мен аёлимни — у мени танлаганидан кейин — бир марта, юз марта ёки минг марта (ихтиёр) танлашга қўйсам ҳам парво қилмайман. Мен Оишадан сўрадим, у: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бизни (ихтиёр) танлашга қўйди — бу талоқ бўлдими?» деди.