حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، وَحَسَنٌ الْحُلْوَانِيُّ، قَالاَ حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنِ الْوَلِيدِ، بْنِ كَثِيرٍ حَدَّثَنِي بُشَيْرُ بْنُ يَسَارٍ، مَوْلَى بَنِي حَارِثَةَ أَنَّ رَافِعَ بْنَ خَدِيجٍ، وَسَهْلَ بْنَ أَبِي حَثْمَةَ، حَدَّثَاهُ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نَهَى عَنِ الْمُزَابَنَةِ الثَّمَرِ بِالتَّمْرِ إِلاَّ أَصْحَابَ الْعَرَايَا فَإِنَّهُ قَدْ أَذِنَ لَهُمْ .
Бизга Абу Бакр ибн Абу Шайба ва Ҳасан ал-Ҳулвоний ривоят қилиб: бизга Абу Усома ал-Валид ибн Касирдан ривоят қилди, дедилар; менга Бушайр ибн Ясор — Бану Ҳорисанинг мавлоси — ривоят қилдики, унга Рофиъ ибн Хадиж ва Саҳл ибн Абу Ҳасма ривоят қилдиларки, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) музобанадан — мевани (қуруқ) хурмога (сотишдан) — қайтарди, фақат ароё эгалари бундан мустасно: зеро у уларга изн берган.