حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ الدَّارِمِيُّ، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَمْرٍو، - وَهُوَ أَبُو مَعْمَرٍ الْمِنْقَرِيُّ - حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَارِثِ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْعَزِيزِ، - وَهُوَ ابْنُ صُهَيْبٍ - عَنْ أَنَسِ، بْنِ مَالِكٍ قَالَ لَمَّا كَانَ يَوْمُ أُحُدٍ انْهَزَمَ نَاسٌ مِنَ النَّاسِ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَأَبُو طَلْحَةَ بَيْنَ يَدَىِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم مُجَوِّبٌ عَلَيْهِ بِحَجَفَةٍ - قَالَ - وَكَانَ أَبُو طَلْحَةَ رَجُلاً رَامِيًا شَدِيدَ النَّزْعِ وَكَسَرَ يَوْمَئِذٍ قَوْسَيْنِ أَوْ ثَلاَثًا - قَالَ - فَكَانَ الرَّجُلُ يَمُرُّ مَعَهُ الْجَعْبَةُ مِنَ النَّبْلِ فَيَقُولُ انْثُرْهَا لأَبِي طَلْحَةَ . قَالَ وَيُشْرِفُ نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَنْظُرُ إِلَى الْقَوْمِ فَيَقُولُ أَبُو طَلْحَةَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ بِأَبِي أَنْتَ وَأُمِّي لاَ تُشْرِفْ لاَ يُصِبْكَ سَهْمٌ مِنْ سِهَامِ الْقَوْمِ نَحْرِي دُونَ نَحْرِكَ قَالَ وَلَقَدْ رَأَيْتُ عَائِشَةَ بِنْتَ أَبِي بَكْرٍ وَأُمَّ سُلَيْمٍ وَإِنَّهُمَا لَمُشَمِّرَتَانِ أَرَى خَدَمَ سُوقِهِمَا تَنْقُلاَنِ الْقِرَبَ عَلَى مُتُونِهِمَا ثُمَّ تُفْرِغَانِهِ فِي أَفْوَاهِهِمْ ثُمَّ تَرْجِعَانِ فَتَمْلآنِهَا ثُمَّ تَجِيئَانِ تُفْرِغَانِهِ فِي أَفْوَاهِ الْقَوْمِ وَلَقَدْ وَقَعَ السَّيْفُ مِنْ يَدَىْ أَبِي طَلْحَةَ إِمَّا مَرَّتَيْنِ وَإِمَّا ثَلاَثًا مِنَ النُّعَاسِ .
Бизга Абдуллаҳ ибн Абдурроҳман ад-Доримий ривоят қилди, бизга Абдуллаҳ ибн Амр — у Абу Маъмар ал-Минқарийдир — ривоят қилди, бизга Абдулворис ривоят қилди, бизга Абдулазиз — у Ибн Суҳайбдир — Анас ибн Молик (розияллаҳу анҳу)дан ривоят қилди. У деди: Уҳуд куни бўлганида, одамлардан бир қисми Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни (ташлаб) қочди. Абу Талҳа эса Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдида, уни қалқон билан тўсиб турарди. (Анас) деди: Абу Талҳа мерган, ёйни қаттиқ тортадиган киши эди. Ўша куни у икки ёки уч ёйни синди рди. (Анас) деди: Бир киши ўқдан тўла садоқ (ўқдон) билан ўтса, у зот: «Уни Абу Талҳага тўк» дерди. (Анас) деди: Аллаҳнинг Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам) қавмга қарамоқчи бўлиб бошини кўтарган эди, Абу Талҳа: «Эй Аллаҳнинг Набийси, отам-онам Сизга фидо бўлсин, бошингизни кўтарманг, қавмнинг ўқларидан бирортаси Сизга тегиб кетмасин. Менинг кўкрагим Сизнинг кўкрагингизга қалқон (бўлсин)» дерди. (Анас) деди: Мен Оиша бинти Абу Бакр ва Умм Сулайм (розияллаҳу анҳумо)ни — этакларини шимариб олган, оёқларининг билакузуклари (халхаллари) кўриниб турган ҳолда — мушклар (сув идишлари)ни елкаларида ташиб, сўнг уларни (жангчиларнинг) оғизларига қуйиб, сўнг қайтиб, уларни (яна) тўлдириб, сўнг келиб қавмнинг оғизларига қуяётганларини кўрдим. Абу Талҳанинг қўлидан — уйқу (мудраш)дан — қилич икки ёки уч марта тушди.