حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، وَزُهَيْرُ بْنُ حَرْبٍ، وَابْنُ أَبِي عُمَرَ، - وَاللَّفْظُ لاِبْنِ أَبِي عُمَرَ - قَالُوا حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ عَبْدِ رَبِّهِ بْنِ سَعِيدٍ، عَنْ عَمْرَةَ، عَنْ عَائِشَةَ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَانَ إِذَا اشْتَكَى الإِنْسَانُ الشَّىْءَ مِنْهُ أَوْ كَانَتْ بِهِ قَرْحَةٌ أَوْ جَرْحٌ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِإِصْبَعِهِ هَكَذَا وَوَضَعَ سُفْيَانُ سَبَّابَتَهُ بِالأَرْضِ ثُمَّ رَفَعَهَا " بِاسْمِ اللَّهِ تُرْبَةُ أَرْضِنَا بِرِيقَةِ بَعْضِنَا لِيُشْفَى بِهِ سَقِيمُنَا بِإِذْنِ رَبِّنَا " . قَالَ ابْنُ أَبِي شَيْبَةَ " يُشْفَى " . وَقَالَ زُهَيْرٌ " لِيُشْفَى سَقِيمُنَا " .
Бизга Абу Бакр ибн Абу Шайба, Зуҳайр ибн Ҳарб ва Ибн Абу Умар — лафз Ибн Абу Умарники — ривоят қилиб: бизга Суфён, Абду Роббиҳи ибн Саъийддан, у Амрадан, у Оишадан ривоят қилди, дедилар: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам — бирор инсон бир нарсасидан оғриб қолса ёки унда яра ёхуд жароҳат бўлса — Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам бармоқлари билан шундай қилар эдилар (Суфён кўрсаткич бармоғини ерга қўйиб, сўнг уни кўтарди): «Аллаҳнинг исми билан, бизнинг еримизнинг тупроғи, баъзимизнинг тупугимиз билан — касалимиз Роббимизнинг изни билан шифо топсин» (дер эдилар). Ибн Абу Шайба «шифо топади» деди. Зуҳайр эса «касалимиз шифо топсин» деди.