حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ يَحْيَى، وَأَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ وَأَبُو كُرَيْبٍ وَإِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ - وَاللَّفْظُ لِيَحْيَى - قَالَ يَحْيَى وَإِسْحَاقُ أَخْبَرَنَا وَقَالَ الآخَرَانِ، حَدَّثَنَا أَبُو مُعَاوِيَةَ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ، عَنِ الأَسْوَدِ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ كُنَّا مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي غَارٍ وَقَدْ أُنْزِلَتْ عَلَيْهِ { وَالْمُرْسَلاَتِ عُرْفًا} . فَنَحْنُ نَأْخُذُهَا مِنْ فِيهِ رَطْبَةً إِذْ خَرَجَتْ عَلَيْنَا حَيَّةٌ فَقَالَ " اقْتُلُوهَا " . فَابْتَدَرْنَاهَا لِنَقْتُلَهَا فَسَبَقَتْنَا فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " وَقَاهَا اللَّهُ شَرَّكُمْ كَمَا وَقَاكُمْ شَرَّهَا " .
Бизга Яҳё ибн Яҳё, Абу Бакр ибн Абу Шайба, Абу Курайб ва Ишоқ ибн Иброҳим ривоят қилдилар — лафз Яҳёники. Яҳё ва Ишоқ: «Хабар берди», дедилар; қолган иккиси эса: «Ривоят қилди», дедилар: Бизга Абу Муовия Аъмашдан, у Иброҳимдан, у Асваддан, у Абдуллаҳдан ривоят қилди. У деди: Биз Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам билан бир ғорда эдик, унга «Вал-мурсалоти урфан» (сураси) нозил бўлган эди. Биз уни унинг оғзидан янгилигича олаётган эдик, бирдан олдимизга бир илон чиқиб қолди. У: «Уни ўлдиринглар», деди. Биз уни ўлдириш учун унга ташландик, лекин у биздан ўзиб (қочиб) кетди. Шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Аллаҳ уни сизларнинг ёмонлигингиздан сақлагани каби, сизларни ҳам унинг ёмонлигидан сақлади», деди.