حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ يَحْيَى التَّمِيمِيُّ، أَخْبَرَنَا أَبُو خَيْثَمَةَ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ شَقِيقٍ، عَنْ حُذَيْفَةَ، قَالَ كُنْتُ مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَانْتَهَى إِلَى سُبَاطَةِ قَوْمٍ فَبَالَ قَائِمًا فَتَنَحَّيْتُ فَقَالَ " ادْنُهْ " . فَدَنَوْتُ حَتَّى قُمْتُ عِنْدَ عَقِبَيْهِ فَتَوَضَّأَ فَمَسَحَ عَلَى خُفَّيْهِ .
Ҳузайфа айтди: Мен Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан бирга эдим; у бир қавмнинг ахлатхонасига (девор ортига) етиб борди ва тик туриб бавл қилди. Мен четландим. У: "Яқинроқ кел" деди. Мен яқинлашдим — то унинг товонлари янида тургунимгача; у вузу қилди ва икки маҳсига маш қилди.