حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، وَأَبُو كُرَيْبٍ قَالاَ حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ نُمَيْرٍ، حَدَّثَنَا هِشَامٌ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، زَوْجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَانَ يُؤْتَى بِالصِّبْيَانِ فَيُبَرِّكُ عَلَيْهِمْ وَيُحَنِّكُهُمْ فَأُتِيَ بِصَبِيٍّ فَبَالَ عَلَيْهِ فَدَعَا بِمَاءٍ فَأَتْبَعَهُ بَوْلَهُ وَلَمْ يَغْسِلْهُ .
Оиша — Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг завжаси (ривоят қилди): Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га (янги туғилган) болалар келтирилар эди; у уларга барака (дуоси)ни қилар ва (хурмони чайнаб) танглайларини ишқар (таҳник қилар) эди. Бир бола келтирилди; у унинг устига бавл қилди; (Набий) сув сўраб, уни бавлининг (кетидан) эргаштирди (сепди) ва уни (артиб) ювмади.