حَدَّثَنَا حَبَّانُ بْنُ مُوسَى، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ الْمُبَارَكِ، أَخْبَرَنَا يُونُسُ بْنُ يَزِيدَ، الأَيْلِيُّ ح وَحَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ الْحَنْظَلِيُّ، وَمُحَمَّدُ بْنُ رَافِعٍ، وَعَبْدُ بْنُ حُمَيْدٍ، قَالَ ابْنُ رَافِعٍ حَدَّثَنَا وَقَالَ الآخَرَانِ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، أَخْبَرَنَا مَعْمَرٌ، وَالسِّيَاقُ، حَدِيثُ مَعْمَرٍ مِنْ رِوَايَةِ عَبْدٍ وَابْنِ رَافِعٍ قَالَ يُونُسُ وَمَعْمَرٌ جَمِيعًا عَنِ الزُّهْرِيِّ أَخْبَرَنِي سَعِيدُ بْنُ الْمُسَيَّبِ وَعُرْوَةُ بْنُ الزُّبَيْرِ وَعَلْقَمَةُ بْنِ وَقَّاصٍ وَعُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُتْبَةَ بْنِ مَسْعُودٍ عَنْ حَدِيثِ عَائِشَةَ زَوْجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم حِينَ قَالَ لَهَا أَهْلُ الإِفْكِ مَا قَالُوا فَبَرَّأَهَا اللَّهُ مِمَّا قَالُوا وَكُلُّهُمْ حَدَّثَنِي طَائِفَةً مِنْ حَدِيثِهَا وَبَعْضُهُمْ كَانَ أَوْعَى لِحَدِيثِهَا مِنْ بَعْضٍ وَأَثْبَتَ اقْتِصَاصًا وَقَدْ وَعَيْتُ عَنْ كُلِّ وَاحِدٍ مِنْهُمُ الْحَدِيثَ الَّذِي حَدَّثَنِي وَبَعْضُ حَدِيثِهِمْ يُصَدِّقُ بَعْضًا ذَكَرُوا أَنَّ عَائِشَةَ زَوْجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِذَا أَرَادَ أَنْ يَخْرُجَ سَفَرًا أَقْرَعَ بَيْنَ نِسَائِهِ فَأَيَّتُهُنَّ خَرَجَ سَهْمُهَا خَرَجَ بِهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مَعَهُ - قَالَتْ عَائِشَةُ - فَأَقْرَعَ بَيْنَنَا فِي غَزْوَةٍ غَزَاهَا فَخَرَجَ فِيهَا سَهْمِي فَخَرَجْتُ مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَذَلِكَ بَعْدَ مَا أُنْزِلَ الْحِجَابُ فَأَنَا أُحْمَلُ فِي هَوْدَجِي وَأُنْزَلُ فِيهِ مَسِيرَنَا حَتَّى إِذَا فَرَغَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ غَزْوِهِ وَقَفَلَ وَدَنَوْنَا مِنَ الْمَدِينَةِ آذَنَ لَيْلَةً بِالرَّحِيلِ فَقُمْتُ حِينَ آذَنُوا بِالرَّحِيلِ فَمَشَيْتُ حَتَّى جَاوَزْتُ الْجَيْشَ فَلَمَّا قَضَيْتُ مِنْ شَأْنِي أَقْبَلْتُ إِلَى الرَّحْلِ فَلَمَسْتُ صَدْرِي فَإِذَا عِقْدِي مِنْ جَزْعِ ظَفَارِ قَدِ انْقَطَعَ فَرَجَعْتُ فَالْتَمَسْتُ عِقْدِي فَحَبَسَنِي ابْتِغَاؤُهُ وَأَقْبَلَ الرَّهْطُ الَّذِينَ كَانُوا يَرْحَلُونَ لِي فَحَمَلُوا هَوْدَجِي فَرَحَلُوهُ عَلَى بَعِيرِيَ الَّذِي كُنْتُ أَرْكَبُ وَهُمْ يَحْسَبُونَ أَنِّي فِيهِ - قَالَتْ - وَكَانَتِ النِّسَاءُ إِذْ ذَاكَ خِفَافًا لَمْ يُهَبَّلْنَ وَلَمْ يَغْشَهُنَّ اللَّحْمُ إِنَّمَا يَأْكُلْنَ الْعُلْقَةَ مِنَ الطَّعَامِ فَلَمْ يَسْتَنْكِرِ الْقَوْمُ ثِقَلَ الْهَوْدَجِ حِينَ رَحَلُوهُ وَرَفَعُوهُ وَكُنْتُ جَارِيَةً حَدِيثَةَ السِّنِّ فَبَعَثُوا الْجَمَلَ وَسَارُوا وَوَجَدْتُ عِقْدِي بَعْدَ مَا اسْتَمَرَّ الْجَيْشُ فَجِئْتُ مَنَازِلَهُمْ وَلَيْسَ بِهَا دَاعٍ وَلاَ مُجِيبٌ فَتَيَمَّمْتُ مَنْزِلِي الَّذِي كُنْتُ فِيهِ وَظَنَنْتُ أَنَّ الْقَوْمَ سَيَفْقِدُونِي فَيَرْجِعُونَ إِلَىَّ فَبَيْنَا أَنَا جَالِسَةٌ فِي مَنْزِلِي غَلَبَتْنِي عَيْنِي فَنِمْتُ وَكَانَ صَفْوَانُ بْنُ الْمُعَطَّلِ السُّلَمِيُّ ثُمَّ الذَّكْوَانِيُّ قَدْ عَرَّسَ مِنْ وَرَاءِ الْجَيْشِ فَادَّلَجَ فَأَصْبَحَ عِنْدَ مَنْزِلِي فَرَأَى سَوَادَ إِنْسَانٍ نَائِمٍ فَأَتَانِي فَعَرَفَنِي حِينَ رَآنِي وَقَدْ كَانَ يَرَانِي قَبْلَ أَنْ يُضْرَبَ الْحِجَابُ عَلَىَّ فَاسْتَيْقَظْتُ بِاسْتِرْجَاعِهِ حِينَ عَرَفَنِي فَخَمَّرْتُ وَجْهِي بِجِلْبَابِي وَوَاللَّهِ مَا يُكَلِّمُنِي كَلِمَةً وَلاَ سَمِعْتُ مِنْهُ كَلِمَةً غَيْرَ اسْتِرْجَاعِهِ حَتَّى أَنَاخَ رَاحِلَتَهُ فَوَطِئَ عَلَى يَدِهَا فَرَكِبْتُهَا فَانْطَلَقَ يَقُودُ بِي الرَّاحِلَةَ حَتَّى أَتَيْنَا الْجَيْشَ بَعْدَ مَا نَزَلُوا مُوغِرِينَ فِي نَحْرِ الظَّهِيرَةِ فَهَلَكَ مَنْ هَلَكَ فِي شَأْنِي وَكَانَ الَّذِي تَوَلَّى كِبْرَهُ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أُبَىٍّ ابْنُ سَلُولَ فَقَدِمْنَا الْمَدِينَةَ فَاشْتَكَيْتُ حِينَ قَدِمْنَا الْمَدِينَةَ شَهْرًا وَالنَّاسُ يُفِيضُونَ فِي قَوْلِ أَهْلِ الإِفْكِ وَلاَ أَشْعُرُ بِشَىْءٍ مِنْ ذَلِكَ وَهُوَ يَرِيبُنِي فِي وَجَعِي أَنِّي لاَ أَعْرِفُ مِنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم اللُّطْفَ الَّذِي كُنْتُ أَرَى مِنْهُ حِينَ أَشْتَكِي إِنَّمَا يَدْخُلُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَيُسَلِّمُ ثُمَّ يَقُولُ " كَيْفَ تِيكُمْ " . فَذَاكَ يَرِيبُنِي وَلاَ أَشْعُرُ بِالشَّرِّ حَتَّى خَرَجْتُ بَعْدَ مَا نَقِهْتُ وَخَرَجَتْ مَعِي أُمُّ مِسْطَحٍ قِبَلَ الْمَنَاصِعِ وَهُوَ مُتَبَرَّزُنَا وَلاَ نَخْرُجُ إِلاَّ لَيْلاً إِلَى لَيْلٍ وَذَلِكَ قَبْلَ أَنَّ نَتَّخِذَ الْكُنُفَ قَرِيبًا مِنْ بُيُوتِنَا وَأَمْرُنَا أَمْرُ الْعَرَبِ الأُوَلِ فِي التَّنَزُّهِ وَكُنَّا نَتَأَذَّى بِالْكُنُفِ أَنْ نَتَّخِذَهَا عِنْدَ بُيُوتِنَا فَانْطَلَقْتُ أَنَا وَأُمُّ مِسْطَحٍ وَهِيَ بِنْتُ أَبِي رُهْمِ بْنِ الْمُطَّلِبِ بْنِ عَبْدِ مَنَافٍ وَأُمُّهَا ابْنَةُ صَخْرِ بْنِ عَامِرٍ خَالَةُ أَبِي بَكْرٍ الصِّدِّيقِ وَابْنُهَا مِسْطَحُ بْنُ أُثَاثَةَ بْنِ عَبَّادِ بْنِ الْمُطَّلِبِ فَأَقْبَلْتُ أَنَا وَبِنْتُ أَبِي رُهْمٍ قِبَلَ بَيْتِي حِينَ فَرَغْنَا مِنْ شَأْنِنَا فَعَثَرَتْ أُمُّ مِسْطَحٍ فِي مِرْطِهَا فَقَالَتْ تَعِسَ مِسْطَحٌ . فَقُلْتُ لَهَا بِئْسَ مَا قُلْتِ أَتَسُبِّينَ رَجُلاً قَدْ شَهِدَ بَدْرًا . قَالَتْ أَىْ هَنْتَاهُ أَوَلَمْ تَسْمَعِي مَا قَالَ قُلْتُ وَمَاذَا قَالَ قَالَتْ فَأَخْبَرَتْنِي بِقَوْلِ أَهْلِ الإِفْكِ فَازْدَدْتُ مَرَضًا إِلَى مَرَضِي فَلَمَّا رَجَعْتُ إِلَى بَيْتِي فَدَخَلَ عَلَىَّ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَسَلَّمَ ثُمَّ قَالَ " كَيْفَ تِيكُمْ " . قُلْتُ أَتَأْذَنُ لِي أَنْ آتِيَ أَبَوَىَّ قَالَتْ وَأَنَا حِينَئِذٍ أُرِيدُ أَنْ أَتَيَقَّنَ الْخَبَرَ مِنْ قِبَلِهِمَا . فَأَذِنَ لِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَجِئْتُ أَبَوَىَّ فَقُلْتُ لأُمِّي يَا أُمَّتَاهْ مَا يَتَحَدَّثُ النَّاسُ فَقَالَتْ يَا بُنَيَّةُ هَوِّنِي عَلَيْكِ فَوَاللَّهِ لَقَلَّمَا كَانَتِ امْرَأَةٌ قَطُّ وَضِيئَةٌ عِنْدَ رَجُلٍ يُحِبُّهَا وَلَهَا ضَرَائِرُ إِلاَّ كَثَّرْنَ عَلَيْهَا - قَالَتْ - قُلْتُ سُبْحَانَ اللَّهِ وَقَدْ تَحَدَّثَ النَّاسُ بِهَذَا قَالَتْ فَبَكَيْتُ تِلْكَ اللَّيْلَةَ حَتَّى أَصْبَحْتُ لاَ يَرْقَأُ لِي دَمْعٌ وَلاَ أَكْتَحِلُ بِنَوْمٍ ثُمَّ أَصَبَحْتُ أَبْكِي وَدَعَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَلِيَّ بْنَ أَبِي طَالِبٍ وَأُسَامَةَ بْنَ زَيْدٍ حِينَ اسْتَلْبَثَ الْوَحْىُ يَسْتَشِيرُهُمَا فِي فِرَاقِ أَهْلِهِ - قَالَتْ - فَأَمَّا أُسَامَةُ بْنُ زَيْدٍ فَأَشَارَ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِالَّذِي يَعْلَمُ مِنْ بَرَاءَةِ أَهْلِهِ وَبِالَّذِي يَعْلَمُ فِي نَفْسِهِ لَهُمْ مِنَ الْوُدِّ فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ هُمْ أَهْلُكَ وَلاَ نَعْلَمُ إِلاَّ خَيْرًا . وَأَمَّا عَلِيُّ بْنُ أَبِي طَالِبٍ فَقَالَ لَمْ يُضَيِّقِ اللَّهُ عَلَيْكَ وَالنِّسَاءُ سِوَاهَا كَثِيرٌ وَإِنْ تَسْأَلِ الْجَارِيَةَ تَصْدُقْكَ - قَالَتْ - فَدَعَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَرِيرَةَ فَقَالَ " أَىْ بَرِيرَةُ هَلْ رَأَيْتِ مِنْ شَىْءٍ يَرِيبُكِ مِنْ عَائِشَةَ " . قَالَتْ لَهُ بَرِيرَةُ وَالَّذِي بَعَثَكَ بِالْحَقِّ إِنْ رَأَيْتُ عَلَيْهَا أَمْرًا قَطُّ أَغْمِصُهُ عَلَيْهَا أَكْثَرَ مِنْ أَنَّهَا جَارِيَةٌ حَدِيثَةُ السِّنِّ تَنَامُ عَنْ عَجِينِ أَهْلِهَا فَتَأْتِي الدَّاجِنُ فَتَأْكُلُهُ - قَالَتْ - فَقَامَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَلَى الْمِنْبَرِ فَاسْتَعْذَرَ مِنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أُبَىٍّ ابْنِ سَلُولَ - قَالَتْ - فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَهُوَ عَلَى الْمِنْبَرِ " يَا مَعْشَرَ الْمُسْلِمِينَ مَنْ يَعْذِرُنِي مِنْ رَجُلٍ قَدْ بَلَغَ أَذَاهُ فِي أَهْلِ بَيْتِي فَوَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ عَلَى أَهْلِي إِلاَّ خَيْرًا وَلَقَدْ ذَكَرُوا رَجُلاً مَا عَلِمْتُ عَلَيْهِ إِلاَّ خَيْرًا وَمَا كَانَ يَدْخُلُ عَلَى أَهْلِي إِلاَّ مَعِي " . فَقَامَ سَعْدُ بْنُ مُعَاذٍ الأَنْصَارِيُّ فَقَالَ أَنَا أَعْذِرُكَ مِنْهُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنْ كَانَ مِنَ الأَوْسِ ضَرَبْنَا عُنُقَهُ وَإِنْ كَانَ مِنْ إِخْوَانِنَا الْخَزْرَجِ أَمَرْتَنَا فَفَعَلْنَا أَمْرَكَ - قَالَتْ - فَقَامَ سَعْدُ بْنُ عُبَادَةَ وَهُوَ سَيِّدُ الْخَزْرَجِ وَكَانَ رَجُلاً صَالِحًا وَلَكِنِ اجْتَهَلَتْهُ الْحَمِيَّةُ فَقَالَ لِسَعْدِ بْنِ مُعَاذٍ كَذَبْتَ لَعَمْرُ اللَّهِ لاَ تَقْتُلُهُ وَلاَ تَقْدِرُ عَلَى قَتْلِهِ . فَقَامَ أُسَيْدُ بْنُ حُضَيْرٍ وَهُوَ ابْنُ عَمِّ سَعْدِ بْنِ مُعَاذٍ فَقَالَ لِسَعْدِ بْنِ عُبَادَةَ كَذَبْتَ لَعَمْرُ اللَّهِ لَنَقْتُلَنَّهُ فَإِنَّكَ مُنَافِقٌ تُجَادِلُ عَنِ الْمُنَافِقِينَ فَثَارَ الْحَيَّانِ الأَوْسُ وَالْخَزْرَجُ حَتَّى هَمُّوا أَنْ يَقْتَتِلُوا وَرَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَائِمٌ عَلَى الْمِنْبَرِ فَلَمْ يَزَلْ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُخَفِّضُهُمْ حَتَّى سَكَتُوا وَسَكَتَ - قَالَتْ - وَبَكَيْتُ يَوْمِي ذَلِكَ لاَ يَرْقَأُ لِي دَمْعٌ وَلاَ أَكْتَحِلُ بِنَوْمٍ ثُمَّ بَكَيْتُ لَيْلَتِي الْمُقْبِلَةَ لاَ يَرْقَأُ لِي دَمْعٌ وَلاَ أَكْتَحِلُ بِنَوْمٍ وَأَبَوَاىَ يَظُنَّانِ أَنَّ الْبُكَاءَ فَالِقٌ كَبِدِي فَبَيْنَمَا هُمَا جَالِسَانِ عِنْدِي وَأَنَا أَبْكِي اسْتَأْذَنَتْ عَلَىَّ امْرَأَةٌ مِنَ الأَنْصَارِ فَأَذِنْتُ لَهَا فَجَلَسَتْ تَبْكِي - قَالَتْ - فَبَيْنَا نَحْنُ عَلَى ذَلِكَ دَخَلَ عَلَيْنَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَسَلَّمَ ثُمَّ جَلَسَ - قَالَتْ - وَلَمْ يَجْلِسْ عِنْدِي مُنْذُ قِيلَ لِي مَا قِيلَ وَقَدْ لَبِثَ شَهْرًا لاَ يُوحَى إِلَيْهِ فِي شَأْنِي بِشَىْءٍ - قَالَتْ - فَتَشَهَّدَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حِينَ جَلَسَ ثُمَّ قَالَ " أَمَّا بَعْدُ يَا عَائِشَةُ فَإِنَّهُ قَدْ بَلَغَنِي عَنْكِ كَذَا وَكَذَا فَإِنْ كُنْتِ بَرِيئَةً فَسَيُبَرِّئُكِ اللَّهُ وَإِنْ كُنْتِ أَلْمَمْتِ بِذَنْبٍ فَاسْتَغْفِرِي اللَّهَ وَتُوبِي إِلَيْهِ فَإِنَّ الْعَبْدَ إِذَا اعْتَرَفَ بِذَنْبٍ ثُمَّ تَابَ تَابَ اللَّهُ عَلَيْهِ " . قَالَتْ فَلَمَّا قَضَى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مَقَالَتَهُ قَلَصَ دَمْعِي حَتَّى مَا أُحِسُّ مِنْهُ قَطْرَةً فَقُلْتُ لأَبِي أَجِبْ عَنِّي رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِيمَا قَالَ . فَقَالَ وَاللَّهِ مَا أَدْرِي مَا أَقُولُ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ لأُمِيِّ أَجِيبِي عَنِّي رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَتْ وَاللَّهِ مَا أَدْرِي مَا أَقُولُ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ وَأَنَا جَارِيَةٌ حَدِيثَةُ السِّنِّ لاَ أَقْرَأُ كَثِيرًا مِنَ الْقُرْآنِ إِنِّي وَاللَّهِ لَقَدْ عَرَفْتُ أَنَّكُمْ قَدْ سَمِعْتُمْ بِهَذَا حَتَّى اسْتَقَرَّ فِي نُفُوسِكُمْ وَصَدَّقْتُمْ بِهِ فَإِنْ قُلْتُ لَكُمْ إِنِّي بَرِيئَةٌ وَاللَّهُ يَعْلَمُ أَنِّي بَرِيئَةٌ لاَ تُصَدِّقُونِي بِذَلِكَ وَلَئِنِ اعْتَرَفْتُ لَكُمْ بِأَمْرٍ وَاللَّهُ يَعْلَمُ أَنِّي بَرِيئَةٌ لَتُصَدِّقُونَنِي وَإِنِّي وَاللَّهِ مَا أَجِدُ لِي وَلَكُمْ مَثَلاً إِلاَّ كَمَا قَالَ أَبُو يُوسُفَ فَصَبْرٌ جَمِيلٌ وَاللَّهُ الْمُسْتَعَانُ عَلَى مَا تَصِفُونَ . قَالَتْ ثُمَّ تَحَوَّلْتُ فَاضْطَجَعْتُ عَلَى فِرَاشِي - قَالَتْ - وَأَنَا وَاللَّهِ حِينَئِذٍ أَعْلَمُ أَنِّي بَرِيئَةٌ وَأَنَّ اللَّهَ مُبَرِّئِي بِبَرَاءَتِي وَلَكِنْ وَاللَّهِ مَا كُنْتُ أَظُنُّ أَنْ يُنْزَلَ فِي شَأْنِي وَحْىٌ يُتْلَى وَلَشَأْنِي كَانَ أَحْقَرَ فِي نَفْسِي مِنْ أَنْ يَتَكَلَّمَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ فِيَّ بِأَمْرٍ يُتْلَى وَلَكِنِّي كُنْتُ أَرْجُو أَنْ يَرَى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي النَّوْمِ رُؤْيَا يُبَرِّئُنِي اللَّهُ بِهَا قَالَتْ فَوَاللَّهِ مَا رَامَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مَجْلِسَهُ وَلاَ خَرَجَ مِنْ أَهْلِ الْبَيْتِ أَحَدٌ حَتَّى أَنْزَلَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ عَلَى نَبِيِّهِ صلى الله عليه وسلم فَأَخَذَهُ مَا كَانَ يَأْخُذُهُ مِنَ الْبُرَحَاءِ عِنْدَ الْوَحْىِ حَتَّى إِنَّهُ لَيَتَحَدَّرُ مِنْهُ مِثْلُ الْجُمَانِ مِنَ الْعَرَقِ فِي الْيَوْمِ الشَّاتِ مِنْ ثِقَلِ الْقَوْلِ الَّذِي أُنْزِلَ عَلَيْهِ - قَالَتْ - فَلَمَّا سُرِّيَ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَهُوَ يَضْحَكُ فَكَانَ أَوَّلَ كَلِمَةٍ تَكَلَّمَ بِهَا أَنْ قَالَ " أَبْشِرِي يَا عَائِشَةُ أَمَّا اللَّهُ فَقَدْ بَرَّأَكِ " . فَقَالَتْ لِي أُمِّي قُومِي إِلَيْهِ فَقُلْتُ وَاللَّهِ لاَ أَقُومُ إِلَيْهِ وَلاَ أَحْمَدُ إِلاَّ اللَّهَ هُوَ الَّذِي أَنْزَلَ بَرَاءَتِي - قَالَتْ - فَأَنْزَلَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ { إِنَّ الَّذِينَ جَاءُوا بِالإِفْكِ عُصْبَةٌ مِنْكُمْ} عَشْرَ آيَاتٍ فَأَنْزَلَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ هَؤُلاَءِ الآيَاتِ بَرَاءَتِي - قَالَتْ - فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ وَكَانَ يُنْفِقُ عَلَى مِسْطَحٍ لِقَرَابَتِهِ مِنْهُ وَفَقْرِهِ وَاللَّهِ لاَ أُنْفِقُ عَلَيْهِ شَيْئًا أَبَدًا بَعْدَ الَّذِي قَالَ لِعَائِشَةَ . فَأَنْزَلَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ { وَلاَ يَأْتَلِ أُولُو الْفَضْلِ مِنْكُمْ وَالسَّعَةِ أَنْ يُؤْتُوا أُولِي الْقُرْبَى} إِلَى قَوْلِهِ { أَلاَ تُحِبُّونَ أَنْ يَغْفِرَ اللَّهُ لَكُمْ} قَالَ حِبَّانُ بْنُ مُوسَى قَالَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ الْمُبَارَكِ هَذِهِ أَرْجَى آيَةٍ فِي كِتَابِ اللَّهِ . فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ وَاللَّهِ إِنِّي لأُحِبُّ أَنْ يَغْفِرَ اللَّهُ لِي . فَرَجَعَ إِلَى مِسْطَحٍ النَّفَقَةَ الَّتِي كَانَ يُنْفِقُ عَلَيْهِ وَقَالَ لاَ أَنْزِعُهَا مِنْهُ أَبَدًا . قَالَتْ عَائِشَةُ وَكَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم سَأَلَ زَيْنَبَ بِنْتَ جَحْشٍ زَوْجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم عَنْ أَمْرِي " مَا عَلِمْتِ أَوْ مَا رَأَيْتِ " . فَقَالَتْ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَحْمِي سَمْعِي وَبَصَرِي وَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ إِلاَّ خَيْرًا . قَالَتْ عَائِشَةُ وَهِيَ الَّتِي كَانَتْ تُسَامِينِي مِنْ أَزْوَاجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَعَصَمَهَا اللَّهُ بِالْوَرَعِ وَطَفِقَتْ أُخْتُهَا حَمْنَةُ بِنْتُ جَحْشٍ تُحَارِبُ لَهَا فَهَلَكَتْ فِيمَنْ هَلَكَ . قَالَ الزُّهْرِيُّ فَهَذَا مَا انْتَهَى إِلَيْنَا مِنْ أَمْرِ هَؤُلاَءِ الرَّهْطِ . وَقَالَ فِي حَدِيثِ يُونُسَ احْتَمَلَتْهُ الْحَمِيَّةُ .
Бизга Ҳаббон ибн Мусо ҳадис айтди: бизга Абдуллаҳ ибн Муборак хабар берди: бизга Юнус ибн Язид Айлий хабар берди. (ҳ) Ҳамда бизга Ишоқ ибн Иброҳим Ҳанзалий, Муҳаммад ибн Рофеъ ва Абд ибн Ҳумайд ҳадис айтдилар. Ибн Рофеъ: «ҳадис айтди» деди, қолган иккиси: «хабар берди» дедилар: бизга Абдураззоқ хабар берди: бизга Маъмар хабар берди — матн Маъмарнинг ҳадиси, Абд ва ибн Рофеънинг ривоятидан. Юнус ва Маъмар, иккаласи Зуҳрийдан (ривоят қилдилар): менга Саъид ибн Мусайяб, Урва ибн Зубайр, Алқама ибн Ваққос ва Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳ ибн Утба ибн Масъуд Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжалари Оишанинг ҳадисидан — ифк (туҳмат) аҳли унга айтадиганларини айтиб, Аллаҳ уни улар айтган нарсалардан поклаб қўйган воқеасидан — хабар бердилар. Уларнинг ҳар бири менга унинг ҳадисидан бир қисмини ҳадис қилиб айтди, баъзилари бошқасидан кўра ҳадисини яхшироқ ёдда сақлаган ва аниқроқ баён қилган эди. Мен уларнинг ҳар биридан менга айтган ҳадисни ёдда сақладим, уларнинг ҳадисининг бир қисми бошқасини тасдиқлайди. Улар зикр қилдиларки, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжалари Оиша айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам сафарга чиқмоқчи бўлганларида хотинлари орасида қуръа ташлар эдилар, қайсисининг қуръаси чиқса, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам у билан бирга чиқар эдилар. Оиша айтди: у киши қилган бир ғазотда биз орасида қуръа ташладилар, унда менинг қуръам чиқди, шунда мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам билан бирга чиқдим — бу ҳижоб (парда ояти) нозил бўлгандан кейин эди. Мен ҳовдажимда (кажавамда) кўтарилар, йўлда унда олиб борилар эдим. Ниҳоят Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ғазотларидан бўшаб, қайтиб Мадинага яқинлашганимизда, у киши бир кечаси йўлга тушишни эълон қилдилар. Йўлга тушишни эълон қилганларида мен туриб, лашкардан ўтиб кетдим. Ҳожатимни битиргач, ортга, уловим олдига келдим, кўкрагимни пайпасласам, Зафор жазъидан (хош-маржондан) қилинган маржоним узилиб қолган экан. Мен қайтиб, маржонимни изладим, уни қидириш мени ушлаб қолди. Мени уловга миндирувчи гуруҳ келиб, ҳовдажимни кўтардилар ва мен миниб юрадиган туямга ортдилар, улар мени унинг ичида деб ўйлардилар. Ўша пайтда аёллар енгил бўлиб, семирмаган, этга тўлмаган эдилар, фақат озгина таом ер эдилар. Шунинг учун қавм ҳовдажни кўтариб ортганларида унинг оғирлигини ғалати кўрмадилар, мен эса ёш жувон эдим. Улар туяни йўлга солиб, жўнаб кетдилар. Мен лашкар кетиб бўлганидан кейин маржонимни топдим ва уларнинг манзилларига келдим, у ерда на чақирувчи, на жавоб берувчи бор эди. Мен ўзим бўлган манзилимга келиб, қавм мени йўқотиб, олдимга қайтадилар деб ўйладим. Манзилимда ўтирганимда, кўзим уйқуга ғолиб бўлиб, ухлаб қолдим. Сафвон ибн Муъаттал Суламий, сўнг Заквоний лашкарнинг ортида тунаб қолган эди, у кечаси йўлга тушиб, тонгда менинг манзилим олдига етиб келди ва ухлаб ётган бир кишининг қорасини кўрди. У менинг олдимга келди ва мени кўрганда таниди — чунки у менга ҳижоб (парда) буюрилишидан олдин мени кўрар эди. Мен унинг мени таниб, «инно лиллаҳи ва инно илайҳи рожиъун» деганида уйғониб кетдим ва жилбобим билан юзимни ёпдим. Аллаҳга қасамки, у менга бирор сўз гапирмади, мен ҳам ундан «инно лиллаҳи...» деганидан бошқа бирор сўз эшитмадим. У уловини чўктириб, олдинги оёғини босиб турди, мен унга миндим. У мени миниб турган уловни етаклаб йўлга тушди, ниҳоят туш пайтининг қоқ жазирамасида тушган лашкарга етдик. Менинг ишимда ҳалок бўладиган ҳалок бўлди, унинг каттасини ўз бўйнига олган Абдуллаҳ ибн Убайй ибн Салул эди. Биз Мадинага келдик, мен Мадинага келганимизда бир ой касал бўлдим. Одамлар ифк (туҳмат) аҳлининг гапига шўнғиб юрар, мен эса бундан бирор нарсани сезмас эдим. Мени касаллик чоғимда шубҳага солган нарса шу эдики, мен касалланганимда кўрадиган Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг илтифотларини кўрмас эдим. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам фақат кириб, салом бериб, сўнг: «У (аёлинг) қандай?» деб сўрардилар, холос. Бу мени шубҳага солар, мен эса ёмонликни сезмас эдим. Ниҳоят мен соғайганимдан кейин чиқдим, мен билан бирга Умму Мистаҳ Маносиъ томон чиқди — бу бизнинг ҳожат чиқарадиган жойимиз эди, биз фақат кечадан кечагача чиқар эдик. Бу биз уйларимизга яқин ҳожатхоналар қуришимиздан олдин эди, бизнинг ишимиз ҳожатни четга чиқиб битиришда аввалги арабларнинг ишидек эди, биз уйларимиз ёнида ҳожатхона қуришдан озорланар эдик. Мен ва Умму Мистаҳ — у Абу Руҳм ибн Мутталиб ибн Абдиманофнинг қизи, онаси Сахр ибн Омирнинг қизи, Абу Бакр Сиддиқнинг холаси, ўғли эса Мистаҳ ибн Усоса ибн Аббод ибн Мутталиб эди — йўлга тушдик. Мен ва Абу Руҳмнинг қизи ишимиздан бўшаганимиздан кейин уйим томон юзландик. Шунда Умму Мистаҳ ўз чодирасига (этагига) қоқилиб: «Мистаҳ ҳалок бўлсин» деди. Мен унга: «Ёмон гап айтдинг, Бадрда ҳозир бўлган кишини сўкасанми?» дедим. У: «Эй бепарво, сен у айтган гапни эшитмадингми?» деди. Мен: «У нима деди?» дедим. У менга ифк аҳлининг гапини хабар берди. Шунда менинг касаллигимга касаллик қўшилди. Уйимга қайтганимда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам олдимга кирдилар, салом бердилар, сўнг: «У (аёлинг) қандай?» дедилар. Мен: «Ота-онамнинг олдига боришимга рухсат берасизми?» дедим — Оиша айтди: мен ўша пайтда хабарни улар тарафидан аниқ билмоқчи эдим. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам менга рухсат бердилар, мен ота-онамнинг олдига келдим ва онамга: «Эй онажон, одамлар нима деб гаплашаяпти?» дедим. У: «Эй қизгинам, ўзингни қийнама, Аллаҳга қасамки, эри севадиган, келишган аёлнинг кундошлари бор бўлса, улар унга кўп (туҳмат) қилмаганлари кам бўлади» деди. Мен: «Субҳоналлаҳ! Одамлар буни гаплашганми?» дедим. (Оиша) айтди: мен ўша кечани тонгача йиғладим, кўз ёшим тинмас, уйқу кўзимга кирмас эди. Сўнг тонгни йиғлаб қаршиладим. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ваҳий кечикканида Али ибн Абу Толиб ва Усома ибн Зайдни чақириб, аҳлларидан (мен билан) ажралиш ҳақида улар билан маслаҳатлашдилар. Усома ибн Зайд Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга у кишининг аҳлларининг поклиги ҳақида билгани ва ўз кўнглида улар учун билган муҳаббати билан: «Эй Расулуллаҳ, улар сизнинг аҳлингиз, биз яхшиликдан бошқани билмаймиз» деб маслаҳат берди. Али ибн Абу Толиб эса: «Аллаҳ сизни қийнамаган, ундан бошқа аёллар кўп, агар чўридан сўрасангиз, у сизга рост айтади» деди. Шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Барийрани чақириб: «Эй Барийра, сен Оишада сени шубҳага соладиган бирор нарсани кўрдингми?» дедилар. Барийра у кишига: «Сизни ҳақ билан юборган зотга қасамки, мен унда ҳеч қачон айблайдиган бирор ишни кўрмадим, фақат у ёш жувонлиги туфайли аҳлининг хамири ёнида ухлаб қолиб, уй ҳайвони (қўй) келиб уни еб кетгани бўлмаса» деди. Шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам минбарга чиқиб, Абдуллаҳ ибн Убайй ибн Салулнинг ишида (уни қоралашда) ёрдам сўрадилар. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам минбар устида туриб: «Эй мусулмонлар жамоаси, оилам ҳақида озори шунчалик етиб келган бир киши (уни қоралашда) менга ким ёрдам беради? Аллаҳга қасамки, мен аҳлимни фақат яхшилик билан биламан. Улар бир кишини ҳам (туҳматга) зикр қилдилар, мен уни ҳам фақат яхшилик билан биламан, у менинг аҳлимнинг олдига фақат мен билан бирга кирар эди» дедилар. Шунда Саъд ибн Муъоз Ансорий ўрнидан туриб: «Мен сизга ундан (қоралашда) ёрдам бераман, эй Расулуллаҳ, агар у Авс (қабиласи)дан бўлса, бўйнини урамиз, агар биродарларимиз Хазраждан бўлса, бизга буюринг, биз буйруғингизни бажарамиз» деди. Шунда Хазражнинг саййиди бўлган Саъд ибн Убода ўрнидан турди — у солиҳ киши эди, лекин (қабилачилик) қизғинлиги уни жоҳилликка солди — ва Саъд ибн Муъозга: «Ёлғон айтдинг, Аллаҳга қасамки, сен уни ўлдирмайсан ҳам, ўлдиришга қодир ҳам бўлмайсан» деди. Шунда Саъд ибн Муъознинг амакисининг ўғли Усайд ибн Ҳузайр ўрнидан туриб, Саъд ибн Убодага: «Ёлғон айтдинг, Аллаҳга қасамки, биз уни албатта ўлдирамиз. Сен мунофиқсан, мунофиқлар тарафида тортишяпсан» деди. Шунда Авс ва Хазраж — икки қабила — ўринларидан қўзғалди, ҳатто бир-бирлари билан уришишга оз қолди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам эса минбар устида тик турган эдилар. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам уларни жим қилавердилар, ниҳоят улар жим бўлишди, у киши ҳам жим бўлдилар. (Оиша) айтди: мен ўша кунимни йиғлаб ўтказдим, кўз ёшим тинмас, уйқу кўзимга кирмас эди. Сўнг келгуси кечамни ҳам йиғлаб ўтказдим, кўз ёшим тинмас, уйқу кўзимга кирмас эди. Ота-онам йиғи жигаримни ёриб юборади деб ўйлар эдилар. Улар иккаласи олдимда ўтирган, мен йиғлар эдим. Шунда ансорлардан бир аёл мендан (киришга) рухсат сўради, мен унга рухсат бердим, у йиғлаб ўтирди. Биз шу ҳолатда турганимизда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам олдимизга кирдилар, салом бердилар, сўнг ўтирдилар. (Оиша) айтди: менга айтилган гап айтилгандан бери у киши менинг ёнимда ўтирмаган эдилар. У киши менинг ишим ҳақида ҳеч нарса ваҳий қилинмай бир ой турган эдилар. (Оиша) айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўтирганларида ташаҳҳуд айтдилар, сўнг: «Аммо баъд, эй Оиша, менга сен ҳақингда шундай-шундай (гап) етиб келди. Агар сен пок бўлсанг, тез орада Аллаҳ сени поклайди. Агар бирор гуноҳга ботган бўлсанг, Аллаҳдан мағфират сўра ва Унга тавба қил, чунки банда гуноҳини тан олиб, сўнг тавба қилса, Аллаҳ унинг тавбасини қабул қилади» дедилар. (Оиша) айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам сўзларини тугатганларида кўз ёшим қуриди, ҳатто ундан бир томчини ҳам сезмадим. Мен отамга: «Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга у киши айтган нарсада мен томонимдан жавоб беринг» дедим. У: «Аллаҳга қасамки, мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга нима дейишимни билмайман» деди. Мен онамга: «Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга мен томонимдан жавоб беринг» дедим. У: «Аллаҳга қасамки, мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга нима дейишимни билмайман» деди. Шунда мен — Қуръандан кўп ўқий олмайдиган ёш жувон — айтдим: «Аллаҳга қасамки, мен аниқ билдимки, сизлар бу (гап)ни эшитгансизлар, ҳатто у дилларингизда қарор топди ва сизлар уни тасдиқладингизлар. Агар мен сизларга: ‹Мен покман› десам — Аллаҳ биладики, мен покман — буни тасдиқламайсизлар. Агар мен сизларга бир ишни тан олсам — Аллаҳ биладики, мен покман — мени тасдиқлайсизлар. Аллаҳга қасамки, мен ўзимга ва сизларга, фақат Юсуфнинг отаси айтган (сўз)дан бошқа мисол топа олмайман: ‹Бас, (менга) чиройли сабр (лозим), сизлар таърифлаётган нарсада Аллаҳдан ёрдам сўралади›». (Оиша) айтди: сўнг мен ўгирилиб, тўшагимга ёнбошлаб ётдим. Аллаҳга қасамки, мен ўша пайтда ўзим пок эканимни ва Аллаҳ мени поклигим билан поклашини билар эдим. Лекин, Аллаҳга қасамки, мен ўзим ҳақимда тиловат қилинадиган ваҳий нозил бўлади деб ўйламас эдим, менинг ишим ўз кўнглимда Аллаҳ азиз ва жалил зот у ҳақида тиловат қилинадиган бир нарса билан сўзлашидан кичикроқ эди. Лекин мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам уйқуларида бир туш кўриб, Аллаҳ мени у билан поклашини умид қилар эдим. Аллаҳга қасамки, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўтирган жойларидан жилмадилар, аҳли байтдан ҳам ҳеч ким чиқмади, ҳатто Аллаҳ азиз ва жалил зот Ўз Набийсига ваҳий нозил қилди, у кишини ваҳий пайтида тутадиган оғирлик тутди, ҳатто совуқ кунда бўлса-да, у кишидан марвариддек тер қуйилиб оқар эди, у кишига нозил қилинаётган сўзнинг оғирлигидан. (Оиша) айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан (ваҳий ҳолати) кўтарилганда у киши кулар эдилар. У кишининг гапирган биринчи сўзлари: «Суюнчи, эй Оиша! Аллаҳ сени поклади» бўлди. Онам менга: «Ўрнингдан туриб у кишининг олдига бор» деди. Мен: «Аллаҳга қасамки, мен у кишининг олдига турмайман ва фақат Аллаҳга ҳамд айтаман, менинг поклигимни нозил қилган Ўша (зот)дир» дедим. (Оиша) айтди: шунда Аллаҳ азиз ва жалил зот: «Албатта, ифк (туҳмат)ни келтирганлар сизлардан бўлган бир гуруҳдир» — (деб) ўн оятни нозил қилди. Аллаҳ азиз ва жалил зот менинг поклигим ҳақида бу оятларни нозил қилди. (Оиша) айтди: Абу Бакр — у Мистаҳга қариндошлиги ва камбағаллиги туфайли унга нафақа бериб турар эди — «Аллаҳга қасамки, Оишага айтган гапидан кейин мен унга ҳеч қачон бирор нарса нафақа бермайман» деди. Шунда Аллаҳ азиз ва жалил зот: «Сизлардан фазл ва бойлик эгалари бўлганлар қариндошларга... беришга қасам ичмасинлар» — то: «Аллаҳнинг сизларни мағфират қилишини хоҳламайсизларми?» (сўзига қадар) нозил қилди. Ҳаббон ибн Мусо айтди: Абдуллаҳ ибн Муборак айтди: бу Аллаҳнинг Китобидаги энг умидбахш оятдир. Шунда Абу Бакр: «Аллаҳга қасамки, мен Аллаҳнинг мени мағфират қилишини албатта хоҳлайман» деди ва Мистаҳга бериб турган нафақасини қайтариб берди ҳамда: «Мен буни ундан ҳеч қачон тортиб олмайман» деди. Оиша айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжалари Зайнаб бинт Жаҳшдан менинг ишим ҳақида: «Нимани билдинг ёки нимани кўрдинг?» деб сўраган эдилар. У: «Эй Расулуллаҳ, мен қулоқ ва кўзимни (ёлғондан) сақлайман, Аллаҳга қасамки, мен яхшиликдан бошқасини билмадим» деди. Оиша айтди: у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжалари орасидан мен билан (гўзаллик ва мартабада) тенглашар эди, лекин Аллаҳ уни тақводорлик билан сақлади. Унинг синглиси Ҳамна бинт Жаҳш эса у учун (мен билан) уришишга тушди ва у ҳам ҳалок бўлганлар қаторида ҳалок бўлди. Зуҳрий айтди: бу шу гуруҳнинг ишидан бизгача етиб келган (хабар)дир. У Юнуснинг ҳадисида: «(қабилачилик) қизғинлиги уни қамраб олди» деди.