حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، وَمُحَمَّدُ بْنُ الْعَلاَءِ، قَالاَ حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ هِشَامِ، بْنِ عُرْوَةَ عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ لَمَّا ذُكِرَ مِنْ شَأْنِي الَّذِي ذُكِرَ وَمَا عَلِمْتُ بِهِ قَامَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم خَطِيبًا فَتَشَهَّدَ فَحَمِدَ اللَّهَ وَأَثْنَى عَلَيْهِ بِمَا هُوَ أَهْلُهُ ثُمَّ قَالَ " أَمَّا بَعْدُ أَشِيرُوا عَلَىَّ فِي أُنَاسٍ أَبَنُوا أَهْلِي وَايْمُ اللَّهِ مَا عَلِمْتُ عَلَى أَهْلِي مِنْ سُوءٍ قَطُّ وَأَبَنُوهُمْ بِمَنْ وَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ عَلَيْهِ مِنْ سُوءٍ قَطُّ وَلاَ دَخَلَ بَيْتِي قَطُّ إِلاَّ وَأَنَا حَاضِرٌ وَلاَ غِبْتُ فِي سَفَرٍ إِلاَّ غَابَ مَعِي " . وَسَاقَ الْحَدِيثَ بِقِصَّتِهِ وَفِيهِ وَلَقَدْ دَخَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَيْتِي فَسَأَلَ جَارِيَتِي فَقَالَتْ وَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ عَلَيْهَا عَيْبًا إِلاَّ أَنَّهَا كَانَتْ تَرْقُدُ حَتَّى تَدْخُلَ الشَّاةُ فَتَأْكُلَ عَجِينَهَا أَوْ قَالَتْ خَمِيرَهَا - شَكَّ هِشَامٌ - فَانْتَهَرَهَا بَعْضُ أَصْحَابِهِ فَقَالَ اصْدُقِي رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى أَسْقَطُوا لَهَا بِهِ فَقَالَتْ سُبْحَانَ اللَّهِ وَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ عَلَيْهَا إِلاَّ مَا يَعْلَمُ الصَّائِغُ عَلَى تِبْرِ الذَّهَبِ الأَحْمَرِ . وَقَدْ بَلَغَ الأَمْرُ ذَلِكَ الرَّجُلَ الَّذِي قِيلَ لَهُ فَقَالَ سُبْحَانَ اللَّهِ وَاللَّهِ مَا كَشَفْتُ عَنْ كَنَفِ أُنْثَى قَطُّ . قَالَتْ عَائِشَةُ وَقُتِلَ شَهِيدًا فِي سَبِيلِ اللَّهِ . وَفِيهِ أَيْضًا مِنَ الزِّيَادَةَ وَكَانَ الَّذِينَ تَكَلَّمُوا بِهِ مِسْطَحٌ وَحَمْنَةُ وَحَسَّانُ وَأَمَّا الْمُنَافِقُ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أُبَىٍّ فَهُوَ الَّذِي كَانَ يَسْتَوْشِيهِ وَيَجْمَعُهُ وَهُوَ الَّذِي تَوَلَّى كِبْرَهُ وَحِمْنَةُ .
Бизга Абу Бакр ибн Абу Шайба ва Муҳаммад ибн Алоо ҳадис айтдилар, иккаласи: бизга Абу Усома Ҳишом ибн Урвадан, у отасидан, у Оишадан ҳадис айтди, у айтди: мен ҳақимда айтилган ўша гап айтилганда — мен эса бундан бехабар эдим — Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам хутба қилиб ўрнидан турдилар, ташаҳҳуд айтдилар, Аллаҳга ҳамд айтдилар ва Унга лойиқ тарзда сано айтдилар, сўнг: «Аммо баъд, оиламга туҳмат қилган кишилар ҳақида менга маслаҳат беринглар. Аллаҳ номи билан (қасамки), мен оиламда ҳеч қачон бирор ёмонликни билмадим, улар оиламга туҳмат қилган киши ҳақида ҳам, Аллаҳга қасамки, мен ҳеч қачон бирор ёмонликни билмадим, у менинг уйимга фақат мен ҳозир бўлганимда кирар, мен бирор сафарда ғойиб бўлсам, фақат мен билан бирга ғойиб бўлар эди» дедилар. Сўнг у (рови) ҳадисни қиссаси билан келтирди. Унда: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам менинг уйимга кириб, чўримдан сўрадилар, у: «Аллаҳга қасамки, мен унда бирор айбни билмадим, фақат у хамирини (ёритиб) қўйиб ухлаб қолар, қўй келиб унинг хамирини — ёки «ачитқисини» деди, Ҳишом шубҳа қилди — еб кетарди, холос» деди. Шунда саҳобалардан баъзилари уни дағдаға қилдилар ва: «Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга рост гапир» дедилар, ҳатто унга (бўлган воқеани) очиқ айтдирдилар. У: «Субҳоналлаҳ! Аллаҳга қасамки, мен унда заргар қизил олтиннинг холис бўлагида билган нарсадан бошқасини билмадим» деди. Бу иш ўша (туҳматга) қўшилган кишига ҳам етиб борди, у: «Субҳоналлаҳ! Аллаҳга қасамки, мен ҳеч қачон бирор аёлнинг пардасини очмаганман» деди. Оиша айтди: у кейин Аллаҳ йўлида шаҳид бўлди. Унда яна шу зиёда бор: у (туҳмат) гапини гапирганлар Мистаҳ, Ҳамна ва Ҳассон эдилар. Мунофиқ Абдуллаҳ ибн Убаййга келсак, у ўша (гап)ни қўзғаб, тўпловчи ва унинг каттасини ўз бўйнига олган киши эди, Ҳамна ҳам (шулар қаторида).