حَدَّثَنَا مَحْمُودُ بْنُ غَيْلاَنَ، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، أَخْبَرَنِي أَبِي، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ لَمَّا ذُكِرَ مِنْ شَأْنِي الَّذِي ذُكِرَ وَمَا عَلِمْتُ بِهِ قَامَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِيَّ خَطِيبًا فَتَشَهَّدَ وَحَمِدَ اللَّهَ وَأَثْنَى عَلَيْهِ بِمَا هُوَ أَهْلُهُ ثُمَّ قَالَ " أَمَّا بَعْدُ أَشِيرُوا عَلَىَّ فِي أُنَاسٍ أَبَنُوا أَهْلِي وَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ عَلَى أَهْلِي مِنْ سُوءٍ قَطُّ وَأَبَنُوا بِمَنْ وَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ عَلَيْهِ مِنْ سُوءٍ قَطُّ وَلاَ دَخَلَ بَيْتِي قَطُّ إِلاَّ وَأَنَا حَاضِرٌ وَلاَ غِبْتُ فِي سَفَرٍ إِلاَّ غَابَ مَعِي فَقَامَ سَعْدُ بْنُ مُعَاذٍ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ فَقَالَ ائْذَنْ لِي يَا رَسُولَ اللَّهِ أَنْ أَضْرِبَ أَعْنَاقَهُمْ . وَقَامَ رَجُلٌ مِنَ الْخَزْرَجِ وَكَانَتْ أُمُّ حَسَّانَ بْنِ ثَابِتٍ مِنْ رَهْطِ ذَلِكَ الرَّجُلِ فَقَالَ كَذَبْتَ أَمَا وَاللَّهِ أَنْ لَوْ كَانُوا مِنَ الأَوْسِ مَا أَحْبَبْتَ أَنْ تُضْرَبَ أَعْنَاقُهُمْ حَتَّى كَادَ أَنْ يَكُونَ بَيْنَ الأَوْسِ وَالْخَزْرَجِ شَرٌّ فِي الْمَسْجِدِ وَمَا عَلِمْتُ بِهِ فَلَمَّا كَانَ مَسَاءُ ذَلِكَ الْيَوْمِ خَرَجْتُ لِبَعْضِ حَاجَتِي وَمَعِي أُمُّ مِسْطَحٍ فَعَثَرَتْ فَقَالَتْ تَعِسَ مِسْطَحٌ فَقُلْتُ لَهَا أَىْ أَمَّ تَسُبِّينَ ابْنَكِ فَسَكَتَتْ ثُمَّ عَثَرَتِ الثَّانِيَةَ فَقَالَتْ تَعِسَ مِسْطَحٌ فَقُلْتُ لَهَا أَىْ أَمَّ تَسُبِّينَ ابْنَكِ فَسَكَتَتْ ثُمَّ عَثَرَتِ الثَّالِثَةَ فَقَالَتْ تَعِسَ مِسْطَحٌ فَانْتَهَرْتُهَا فَقُلْتُ لَهَا أَىْ أُمَّ تَسُبِّينَ ابْنَكِ فَقَالَتْ وَاللَّهِ مَا أَسُبُّهُ إِلاَّ فِيكِ . فَقُلْتُ فِي أَىِّ شَيْءٍ قَالَتْ فَبَقَرَتْ إِلَىَّ الْحَدِيثَ قُلْتُ وَقَدْ كَانَ هَذَا قَالَتْ نَعَمْ . وَاللَّهِ لَقَدْ رَجَعْتُ إِلَى بَيْتِي وَكَأَنَّ الَّذِي خَرَجْتُ لَهُ لَمْ أَخْرُجْ لاَ أَجِدُ مِنْهُ قَلِيلاً وَلاَ كَثِيرًا وَوُعِكْتُ فَقُلْتُ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَرْسِلْنِي إِلَى بَيْتِ أَبِي فَأَرْسَلَ مَعِي الْغُلاَمَ فَدَخَلْتُ الدَّارَ فَوَجَدْتُ أُمَّ رُومَانَ فِي السُّفْلِ وَأَبُو بَكْرٍ فَوْقَ الْبَيْتِ يَقْرَأُ فَقَالَتْ أُمِّي مَا جَاءَ بِكِ يَا بُنَيَّةُ قَالَتْ فَأَخْبَرْتُهَا وَذَكَرْتُ لَهَا الْحَدِيثَ فَإِذَا هُوَ لَمْ يَبْلُغْ مِنْهَا مَا بَلَغَ مِنِّي قَالَتْ يَا بُنَيَّةُ خَفِّفِي عَلَيْكِ الشَّأْنَ فَإِنَّهُ وَاللَّهِ لَقَلَّمَا كَانَتِ امْرَأَةٌ حَسْنَاءُ عِنْدَ رَجُلٍ يُحِبُّهَا لَهَا ضَرَائِرُ إِلاَّ حَسَدْنَهَا وَقِيلَ فِيهَا فَإِذَا هِيَ لَمْ يَبْلُغْ مِنْهَا مَا بَلَغَ مِنِّي قَالَتْ قُلْتُ وَقَدْ عَلِمَ بِهِ أَبِي قَالَتْ نَعَمْ . قُلْتُ وَرَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ نَعَمْ . وَاسْتَعْبَرْتُ وَبَكَيْتُ فَسَمِعَ أَبُو بَكْرٍ صَوْتِي وَهُوَ فَوْقَ الْبَيْتِ يَقْرَأُ فَنَزَلَ فَقَالَ لأُمِّي مَا شَأْنُهَا قَالَتْ بَلَغَهَا الَّذِي ذُكِرَ مِنْ شَأْنِهَا . فَفَاضَتْ عَيْنَاهُ فَقَالَ أَقْسَمْتُ عَلَيْكِ يَا بُنَيَّةُ إِلاَّ رَجَعْتِ إِلَى بَيْتِكِ . فَرَجَعْتُ وَلَقَدْ جَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَيْتِي فَسَأَلَ عَنِّي خَادِمَتِي فَقَالَتْ لاَ وَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ عَلَيْهَا عَيْبًا إِلاَّ أَنَّهَا كَانَتْ تَرْقُدُ حَتَّى تَدْخُلَ الشَّاةُ فَتَأْكُلَ خَمِيرَتَهَا أَوْ عَجِينَتَهَا وَانْتَهَرَهَا بَعْضُ أَصْحَابِهِ فَقَالَ أَصْدِقِي رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى أَسْقَطُوا لَهَا بِهِ فَقَالَتْ سُبْحَانَ اللَّهِ وَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ عَلَيْهَا إِلاَّ مَا يَعْلَمُ الصَّائِغُ عَلَى تِبْرِ الذَّهَبِ الأَحْمَرِ فَبَلَغَ الأَمْرُ ذَلِكَ الرَّجُلَ الَّذِي قِيلَ لَهُ فَقَالَ سُبْحَانَ اللَّهِ وَاللَّهِ مَا كَشَفْتُ كَنَفَ أُنْثَى قَطُّ قَالَتْ عَائِشَةُ فَقُتِلَ شَهِيدًا فِي سَبِيلِ اللَّهِ قَالَتْ وَأَصْبَحَ أَبَوَاىَ عِنْدِي فَلَمْ يَزَالاَ عِنْدِي حَتَّى دَخَلَ عَلَىَّ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَقَدْ صَلَّى الْعَصْرَ ثُمَّ دَخَلَ وَقَدِ اكْتَنَفَنِي أَبَوَاىَ عَنْ يَمِينِي وَعَنْ شِمَالِي فَتَشَهَّدَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَحَمِدَ اللَّهَ وَأَثْنَى عَلَيْهِ بِمَا هُوَ أَهْلُهُ ثُمَّ قَالَ " أَمَّا بَعْدُ يَا عَائِشَةُ إِنْ كُنْتِ قَارَفْتِ سُوءًا أَوْ ظَلَمْتِ فَتُوبِي إِلَى اللَّهِ فَإِنَّ اللَّهَ يَقْبَلُ التَّوْبَةَ عَنْ عِبَادِهِ " . قَالَتْ وَقَدْ جَاءَتِ امْرَأَةٌ مِنَ الأَنْصَارِ وَهِيَ جَالِسَةٌ بِالْبَابِ فَقُلْتُ أَلاَ تَسْتَحِي مِنْ هَذِهِ الْمَرْأَةِ أَنْ تَذْكُرَ شَيْئًا . فَوَعَظَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَالْتَفَتُّ إِلَى أَبِي فَقُلْتُ أَجِبْهُ . قَالَ فَمَاذَا أَقُولُ فَالْتَفَتُّ إِلَى أُمِّي فَقُلْتُ أَجِيبِيهِ . قَالَتْ أَقُولُ مَاذَا قَالَتْ فَلَمَّا لَمْ يُجِيبَا تَشَهَّدْتُ فَحَمِدْتُ اللَّهَ وَأَثْنَيْتُ عَلَيْهِ بِمَا هُوَ أَهْلُهُ ثُمَّ قُلْتُ أَمَا وَاللَّهِ لَئِنْ قُلْتُ لَكُمْ إِنِّي لَمْ أَفْعَلْ وَاللَّهُ يَشْهَدُ إِنِّي لَصَادِقَةٌ مَا ذَاكَ بِنَافِعِي عِنْدَكُمْ لِي لَقَدْ تَكَلَّمْتُمْ وَأُشْرِبَتْ قُلُوبُكُمْ وَلَئِنْ قُلْتُ إِنِّي قَدْ فَعَلْتُ وَاللَّهُ يَعْلَمُ أَنِّي لَمْ أَفْعَلْ لَتَقُولُنَّ إِنَّهَا قَدْ بَاءَتْ بِهِ عَلَى نَفْسِهَا وَإِنِّي وَاللَّهِ مَا أَجِدُ لِي وَلَكُمْ مَثَلاً قَالَتْ وَالْتَمَسْتُ اسْمَ يَعْقُوبَ فَلَمْ أَقْدِرْ عَلَيْهِ إِلاَّ أَبَا يُوسُفَ حِينَ قَالََ : (فصبْرٌ جَمِيلٌ وَاللَّهُ الْمُسْتَعَانُ عَلَى مَا تَصِفُونَ ) قَالَتْ وَأُنْزِلَ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ سَاعَتِهِ فَسَكَتْنَا فَرُفِعَ عَنْهُ وَإِنِّي لأَتَبَيَّنُ السُّرُورَ فِي وَجْهِهِ وَهُوَ يَمْسَحُ جَبِينَهُ وَيَقُولُ " الْبُشْرَى يَا عَائِشَةُ فَقَدْ أَنْزَلَ اللَّهُ بَرَاءَتَكِ " . قَالَتْ وَكُنْتُ أَشَدَّ مَا كُنْتُ غَضَبًا فَقَالَ لِي أَبَوَاىَ قُومِي إِلَيْهِ . فَقُلْتُ لاَ وَاللَّهِ لاَ أَقُومُ إِلَيْهِ وَلاَ أَحْمَدُهُ وَلاَ أَحْمَدُكُمَا وَلَكِنْ أَحْمَدُ اللَّهَ الَّذِي أَنْزَلَ بَرَاءَتِي لَقَدْ سَمِعْتُمُوهُ فَمَا أَنْكَرْتُمُوهُ وَلاَ غَيَّرْتُمُوهُ وَكَانَتْ عَائِشَةُ تَقُولُ أَمَّا زَيْنَبُ بِنْتُ جَحْشٍ فَعَصَمَهَا اللَّهُ بِدِينِهَا فَلَمْ تَقُلْ إِلاَّ خَيْرًا وَأَمَّا أُخْتُهَا حَمْنَةُ فَهَلَكَتْ فِيمَنْ هَلَكَ وَكَانَ الَّذِي يَتَكَلَّمُ فِيهِ مِسْطَحٌ وَحَسَّانُ بْنُ ثَابِتٍ وَالْمُنَافِقُ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أُبَىٍّ ابْنُ سَلُولَ وَهُوَ الَّذِي كَانَ يَسُوسُهُ وَيَجْمَعُهُ وَهُوَ الَّذِي تَوَلَّى كِبْرَهُ مِنْهُمْ هُوَ وَحَمْنَةُ قَالَتْ فَحَلَفَ أَبُو بَكْرٍ أَنْ لاَ يَنْفَعَ مِسْطَحًا بِنَافِعَةٍ أَبَدًا فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى هَذِهِ الآيَةَ : (ولاَ يَأْتَلِ أُولُو الْفَضْلِ مِنْكُمْ وَالسَّعَةِ ) إِلَى آخِرِ الآيَةِ يَعْنِي أَبَا بَكْرٍ : (أنْ يُؤْتُوا أُولِي الْقُرْبَى وَالْمَسَاكِينَ وَالْمُهَاجِرِينَ فِي سَبِيلِ اللَّهِ ) يَعْنِي مِسْطَحًا إِلَى قَوْلِهِ : (ألاَ تُحِبُّونَ أَنْ يَغْفِرَ اللَّهُ لَكُمْ وَاللَّهُ غَفُورٌ رَحِيمٌ ) قَالَ أَبُو بَكْرٍ بَلَى وَاللَّهِ يَا رَبَّنَا إِنَّا لَنُحِبُّ أَنْ تَغْفِرَ لَنَا وَعَادَ لَهُ بِمَا كَانَ يَصْنَعُ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ غَرِيبٌ مِنْ حَدِيثِ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ . وَقَدْ رَوَاهُ يُونُسُ بْنُ يَزِيدَ وَمَعْمَرٌ وَغَيْرُ وَاحِدٍ عَنِ الزُّهْرِيِّ عَنْ عُرْوَةَ بْنِ الزُّبَيْرِ وَسَعِيدِ بْنِ الْمُسَيَّبِ وَعَلْقَمَةَ بْنِ وَقَّاصٍ اللَّيْثِيِّ وَعُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ عَنْ عَائِشَةَ هَذَا الْحَدِيثَ أَطْوَلَ مِنْ حَدِيثِ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ وَأَتَمَّ .
Бизга Маҳмуд ибн Ғайлон ривоят қилди, у деди: бизга Абу Усома Ҳишом ибн Урвадан ривоят қилди: менга отам Оишадан хабар берди. У деди: мен ҳақимда айтиладиган нарса айтилганида — мен эса ундан бехабар эдим — Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) мен ҳақимда хутба қилиб турдилар. Ташаҳҳуд айтиб, Аллаҳга ҳамд ва Унга лойиқ мақтовлар айтдилар, сўнгра: «Аммо баъд, менинг аҳлимга туҳмат қилган кишилар ҳақида менга маслаҳат беринглар. Аллаҳга қасамки, мен аҳлим ҳақида ҳеч қачон ёмонлик билмаганман. Улар ким билан (туҳмат қилишган) бўлса, Аллаҳга қасамки, у ҳақда ҳам ҳеч қачон ёмонлик билмаганман; у ҳеч қачон уйимга мен ҳозир бўлмаганимда кирмаган ва мен сафарда бўлганимда ҳам у мен билан бирга бўлган,» дедилар. Шунда Саъд ибн Муоз (розияллаҳу анҳу) туриб: «Эй Аллаҳнинг Расули, менга уларнинг бошини олишга изн беринг,» деди. Сўнг Хазраждан бир киши турди — Ҳассон ибн Собитнинг онаси ўша кишининг қабиласидан эди — ва (Саъдга): «Ёлғон гапирдинг! Аллаҳга қасамки, агар улар Авсдан бўлганида, уларнинг бошини олишни хоҳламасдинг,» деди. Ҳатто Авс билан Хазраж орасида масжидда ёмон (ишлар) бўлай деб қолди, мен эса бундан бехабар эдим. Ўша куннинг кечаси мен бир ҳожатим учун чиқдим, мен билан бирга Мистаҳнинг онаси (Умм Мистаҳ) бор эди. У қоқилиб: «Мистаҳ ҳалок бўлсин!» деди. Мен унга: «Эй она, ўғлингни сўкаяпсанми?» дедим. У жим қолди. Сўнгра иккинчи марта қоқилиб: «Мистаҳ ҳалок бўлсин!» деди. Мен унга: «Эй она, ўғлингни сўкаяпсанми?» дедим. У жим қолди. Сўнгра учинчи марта қоқилиб: «Мистаҳ ҳалок бўлсин!» деди. Мен уни жеркиб: «Эй она, ўғлингни сўкаяпсанми?» дедим. У: «Аллаҳга қасамки, мен уни фақат сенинг ҳақингда сўкаяпман,» деди. Мен: «Қайси нарса ҳақида?» дедим. У менга (туҳмат) ҳодисасини батафсил айтиб берди. Мен: «Бу (гап) бўлганмиди?» дедим. У: «Ҳа,» деди. Аллаҳга қасамки, мен уйимга қайтдим ва гўё чиққан ҳожатим учун чиқмагандек — ундан оз ҳам, кўп ҳам (бажармадим) — ва касал бўлиб қолдим. Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га: «Мени отамнинг уйига жўнатинг,» дедим. У мен билан хизматкор болани юбордилар. Мен уйга кириб, Умм Румонни пастки қаватда топдим, Абу Бакр эса уйнинг тепасида (Қуръан) ўқиётган эди. Онам: «Эй қизим, сени нима келтирди?» деди. У (Оиша) деди: мен унга (гапни) айтиб, ҳодисани зикр қилдим. Лекин у (гап) менга таъсир қилганчалик унга таъсир қилмаган экан. У: «Эй қизгинам, бу ишни ўзингга енгил ол. Аллаҳга қасамки, эри уни севадиган, кундошлари бор гўзал аёл бўлса, улар албатта унга ҳасад қилиб, у ҳақда (ёмон гап) айтмасдан қолмайди,» деди. (Демак,) бу (гап) менга таъсир қилганчалик унга таъсир қилмаган эди. У (Оиша) деди: мен: «Отам буни билибдими?» дедим. У: «Ҳа,» деди. Мен: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)чи?» дедим. У: «Ҳа,» деди. Мен кўз ёшларимни тўкиб йиғладим. Тепада ўқиётган Абу Бакр овозимни эшитиб, пастга тушди-да, онамга: «Унга нима бўлди?» деди. У: «У ҳақда айтилган гап унинг қулоғига етибди,» деди. Шунда (Абу Бакрнинг) кўзларидан ёш оқди ва у: «Эй қизим, сенга қасам ичаман, уйингга қайтгин,» деди. Мен қайтдим. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уйимга келиб, мен ҳақимда хизматкоримдан сўрабдилар. У: «Йўқ, Аллаҳга қасамки, мен унда ҳеч қандай айб билмадим, фақат у ухлаб қолар, қўй кириб, хамирини ёки эзилган унини еб кетарди,» дебди. Саҳобаларидан бири уни жеркиб: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га рост гапир,» деди, ҳатто унга (гапни) очиқ айтишди. У: «Субҳоналлаҳ! Аллаҳга қасамки, мен унда заргар қизил олтин парчасида (айб) билганчаликкина (айб) биламан,» деди. Бу гап ўша (туҳмат қилинган) кишига ҳам етиб борди ва у: «Субҳоналлаҳ! Аллаҳга қасамки, мен ҳеч қачон аёлнинг пардасини очмаганман,» деди. Оиша (розияллаҳу анҳо) деди: у кейин Аллаҳ йўлида шаҳид бўлиб ўлдирилди. У деди: ота-онам эрталаб ёнимда бўлишди ва Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ҳузуримга киргунларича ёнимда бўлиб туришди — У аср намозини ўқиган эдилар — сўнгра (уйга) кирдилар, ота-онам менинг ўнг ва чап томонимда туришган эди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ташаҳҳуд айтдилар, Аллаҳга ҳамд ва Унга лойиқ мақтовлар айтдилар, сўнгра: «Аммо баъд, эй Оиша, агар сен бирор ёмонлик қилган ёки зулм қилган бўлсанг, Аллаҳга тавба қил. Зеро, Аллаҳ бандаларидан тавбани қабул қилади,» дедилар. У деди: Ансорлардан бир аёл келиб, эшик олдида ўтирган эди. Мен: «Бу аёлдан уялмайсизми, (унинг олдида) бирор нарса (гап) зикр қилишни?» дедим. Сўнг Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ваъз қилдилар. Мен отамга ўгирилиб: «Унга жавоб беринг,» дедим. У: «Нима дейман?» деди. Мен онамга ўгирилиб: «Унга жавоб беринг,» дедим. У: «Нима дейман?» деди. Улар иккови жавоб бермагач, мен ташаҳҳуд айтиб, Аллаҳга ҳамд ва Унга лойиқ мақтовлар айтдим, сўнгра: «Аллаҳга қасамки, агар мен сизларга: «Мен (бундай ишни) қилмадим,» десам — Аллаҳ ҳам гувоҳки, мен ростгўйман — бу сизларнинг олдингизда менга фойда бермайди, чунки сизлар (бу ҳақда) гапириб, қалбларингизга (у) сингиб бўлди. Агар: «Мен (буни) қилдим,» десам — Аллаҳ эса мен қилмаганимни билади — албатта сизлар: «У ўз гуноҳини ўзига олибди,» дейсиз. Аллаҳга қасамки, мен ўзим билан сизларга (мос) бир мисол топа олмаяпман,» дедим. У деди: мен Яъқубнинг исмини эсга олишга уриндим, лекин уддасидан чиқолмадим, фақат Юсуфнинг отаси (ҳақида): «Энди (менга) чиройли сабр (керак). Сизлар таърифлаётган нарсага қарши Аллаҳ ёрдам сўраладиган Зотдир,» (деганинигина эсладим). У деди: ўша заҳоти Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га (ваҳий) нозил бўлди, биз жим турдик. Сўнгра (ваҳий ҳолати) ундан кўтарилди ва мен юзларида қувончни аниқ кўрдим. У пешаналарини артиб: «Суюнчи, эй Оиша! Аллаҳ сенинг покланишингни нозил қилди,» деярдилар. У деди: мен ўша (пайтда) энг ғазабнок ҳолатимда эдим. Ота-онам менга: «Унинг олдига тур (бор),» дейишди. Мен: «Йўқ, Аллаҳга қасамки, унинг олдига турмайман, унга ҳам, сизларга ҳам ҳамд айтмайман. Балки менинг покланишимни нозил қилган Аллаҳга ҳамд айтаман. Сизлар буни (туҳматни) эшитдингиз, лекин уни инкор ҳам қилмадингиз, ўзгартирмадингиз ҳам,» дедим. Оиша (розияллаҳу анҳо) шундай дерди: Зайнаб бинти Жаҳшни Аллаҳ дини билан сақлаб қолди, у фақат яхшиликни гапирарди. Унинг синглиси Ҳамна эса ҳалок бўлганлар қаторида ҳалок бўлди. Бу (туҳмат) ҳақида гапирган кишилар Мистаҳ, Ҳассон ибн Собит ва мунофиқ Абдуллаҳ ибн Убай ибн Салул эди — уни бошқариб, (гапларни) тўплаган ҳам шу (Абдуллаҳ ибн Убай) эди, уларнинг ичида (туҳматнинг) каттароқ қисмини ўз бўйнига олган ҳам шу ҳамда Ҳамна эди. У деди: Абу Бакр Мистаҳга ҳеч қачон бирор фойдали (ёрдам) бермасликка қасам ичди. Шунда Аллаҳ таоло ушбу оятни нозил қилди: «Сизлардан фазл ва кенг (мол-давлат) соҳиби бўлганлар... бермасликка қасам ичмасин,» — оят охиригача — яъни Абу Бакр (ҳақида): «...қариндошларга, мискинларга ва Аллаҳ йўлида ҳижрат қилганларга (беришни)...» — яъни Мистаҳ (ҳақида) — Унинг: «Аллаҳ сизларни мағфират қилишини хоҳламайсизми? Аллаҳ Мағфиратли, Меҳрибондир,» (деган) сўзига қадар. Абу Бакр: «Албатта хоҳлаймиз, Аллаҳга қасамки, эй Роббимиз, биз сени бизларни мағфират қилишингни хоҳлаймиз,» деди ва (Мистаҳга) аввалгидек (ёрдамини) қайтадан қилди. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис Ҳишом ибн Урванинг ривоятидан ҳасан саҳиҳ ғарибдир. Бу ҳадисни Юнус ибн Язид, Маъмар ва бошқа бир неча (рови) аз-Зуҳрийдан, у Урва ибн аз-Зубайр, Саид ибн ал-Мусайяб, Алқама ибн Ваққос ал-Лайсий ва Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳ (воситаси)да, улар Оишадан, бу ҳадисни Ҳишом ибн Урванинг ҳадисидан кўра узунроқ ва тўлиқроқ ривоят қилишган.