حَدَّثَنَا عَبْدُ بْنُ حُمَيْدٍ، حَدَّثَنَا رَوْحُ بْنُ عُبَادَةَ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ الأَخْنَسِ، أَخْبَرَنِي عَمْرُو بْنُ شُعَيْبٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ جَدِّهِ، قَالَ كَانَ رَجُلٌ يُقَالُ لَهُ مَرْثَدُ بْنُ أَبِي مَرْثَدٍ وَكَانَ رَجُلاً يَحْمِلُ الأَسْرَى مِنْ مَكَّةَ حَتَّى يَأْتِيَ بِهِمُ الْمَدِينَةَ قَالَ وَكَانَتِ امْرَأَةٌ بَغِيٌّ بِمَكَّةَ يُقَالُ لَهَا عَنَاقُ وَكَانَتْ صَدِيقَةً لَهُ وَإِنَّهُ كَانَ وَعَدَ رَجُلاً مِنْ أُسَارَى مَكَّةَ يَحْمِلُهُ قَالَ فَجِئْتُ حَتَّى انْتَهَيْتُ إِلَى ظِلِّ حَائِطٍ مِنْ حَوَائِطِ مَكَّةَ فِي لَيْلَةٍ مُقْمِرَةٍ . قَالَ فَجَاءَتْ عَنَاقُ فَأَبْصَرَتْ سَوَادَ ظِلِّي بِجَنْبِ الْحَائِطِ فَلَمَّا انْتَهَتْ إِلَىَّ عَرَفَتْهُ فَقَالَتْ مَرْثَدُ فَقُلْتُ مَرْثَدُ . فَقَالَتْ مَرْحَبًا وَأَهْلاً هَلُمَّ فَبِتْ عِنْدَنَا اللَّيْلَةَ . قَالَ قُلْتُ يَا عَنَاقُ حَرَّمَ اللَّهُ الزِّنَا . قَالَتْ يَا أَهْلَ الْخِيَامِ هَذَا الرَّجُلُ يَحْمِلُ أَسْرَاكُمْ . قَالَ فَتَبِعَنِي ثَمَانِيَةٌ وَسَلَكْتُ الْخَنْدَمَةَ فَانْتَهَيْتُ إِلَى كَهْفٍ أَوْ غَارٍ فَدَخَلْتُ فَجَاءُوا حَتَّى قَامُوا عَلَى رَأْسِي فَبَالُوا فَطَلَّ بَوْلُهُمْ عَلَى رَأْسِي وَأَعْمَاهُمُ اللَّهُ عَنِّي . قَالَ ثُمَّ رَجَعُوا وَرَجَعْتُ إِلَى صَاحِبِي فَحَمَلْتُهُ وَكَانَ رَجُلاً ثَقِيلاً حَتَّى انْتَهَيْتُ إِلَى الإِذْخِرِ فَفَكَكْتُ عَنْهُ كَبْلَهُ فَجَعَلْتُ أَحْمِلُهُ وَيُعِينُنِي حَتَّى قَدِمْتُ الْمَدِينَةَ فَأَتَيْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَنْكِحُ عَنَاقًا مَرَّتَيْنِ فَأَمْسَكَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَلَمْ يَرُدَّ عَلَىَّ شَيْئًا حَتَّى نَزَلَتِ : (الزَّانِي لاَ يَنْكِحُ إِلاَّ زَانِيَةً أَوْ مُشْرِكَةً وَالزَّانِيَةُ لاَ يَنْكِحُهَا إِلاَّ زَانٍ أَوْ مُشْرِكٌ وَحُرِّمَ ذَلِكَ عَلَى الْمُؤْمِنِينَ ) فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " يَا مَرْثَدُ الزَّانِي لاَ يَنْكِحُ إِلاَّ زَانِيَةً أَوْ مُشْرِكَةً وَالزَّانِيَةُ لاَ يَنْكِحُهَا إِلاَّ زَانٍ أَوْ مُشْرِكٌ فَلاَ تَنْكِحْهَا " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ لاَ نَعْرِفُهُ إِلاَّ مِنْ هَذَا الْوَجْهِ .
Бизга Абд ибн Ҳумайд ривоят қилди, у деди: бизга Равҳ ибн Убода Убайдуллаҳ ибн ал-Ахнасдан ривоят қилди: менга Амр ибн Шуайб отасидан, у бобосидан хабар берди. У деди: бир киши бор эди, унга Марсад ибн Абу Марсад дейиларди. У Маккадан асирларни Мадинага олиб келувчи киши эди. У деди: Маккада Аноқ дейдиган бир бузуқ аёл бор эди, у (Марсаднинг) дўсти эди. (Марсад) Макка асирларидан бир кишини олиб чиқишга ваъда берган эди. У деди: мен келиб, ойдин кечада Макка деворларидан бирининг соясига етиб бордим. У деди: Аноқ келиб, девор ёнида соямнинг қорасини кўриб қолди ва менга етиб келганида таниди-да: «Марсад?» деди. Мен: «Марсад,» дедим. У: «Марҳабо, хуш келибсан, кел, бу кеча бизникида қол,» деди. У деди: мен: «Эй Аноқ, Аллаҳ зинони ҳаром қилди,» дедим. У: «Эй чодир аҳли, мана шу киши сизнинг асирларингизни олиб кетмоқда!» деди. У деди: шунда мени саккиз киши қувиб келди. Мен Хандама (томон) йўл олдим ва бир ғор ёки камарга етиб бориб, ичига кирдим. Улар келиб, бошим устида турдилар-да, сийдилар ва сийиклари бошимга тўкилди, аммо Аллаҳ уларни мендан кўр қилди. У деди: сўнгра улар қайтиб кетишди ва мен шеригимнинг олдига қайтдим. Уни кўтардим — у оғир киши эди — Изхирга етиб боргунча (кўтардим). У ерда кишанини ечдим. Мен уни кўтариб, у эса менга ёрдамлашиб, Мадинага етиб келдим. Сўнг Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ҳузурига келиб: «Эй Аллаҳнинг Расули, Аноққа уйланайми?» дедим. Буни икки марта (айтдим). Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) жим турдилар ва: «Зинокор киши фақат зинокор ёки мушрик аёлга уйланади; зинокор аёлга ҳам фақат зинокор ёки мушрик киши уйланади ва бу мўминларга ҳаром қилинди,» (ояти) нозил бўлгунча менга ҳеч нарса жавоб бермадилар. Сўнг Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Эй Марсад, зинокор киши фақат зинокор ёки мушрик аёлга уйланади; зинокор аёлга ҳам фақат зинокор ёки мушрик киши уйланади, бас, унга уйланма,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан ғарибдир, биз уни фақат шу йўл билангина биламиз.
حَدَّثَنَا هَنَّادٌ، حَدَّثَنَا عَبْدَةُ بْنُ سُلَيْمَانَ، عَنْ عَبْدِ الْمَلِكِ بْنِ أَبِي سُلَيْمَانَ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، قَالَ سُئِلْتُ عَنِ الْمُتَلاَعِنَيْنِ، فِي إِمَارَةِ مُصْعَبِ بْنِ الزُّبَيْرِ أَيُفَرَّقُ بَيْنَهُمَا فَمَا دَرَيْتُ مَا أَقُولُ فَقُمْتُ مِنْ مَكَانِي إِلَى مَنْزِلِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ فَاسْتَأْذَنْتُ عَلَيْهِ فَقِيلَ لِي إِنَّهُ قَائِلٌ فَسَمِعَ كَلاَمِي فَقَالَ لِي ابْنَ جُبَيْرٍ ادْخُلْ مَا جَاءَ بِكَ إِلاَّ حَاجَةٌ قَالَ فَدَخَلْتُ فَإِذَا هُوَ مُفْتَرِشٌ بَرْدَعَةَ رَحْلٍ لَهُ فَقُلْتُ يَا أَبَا عَبْدِ الرَّحْمَنِ الْمُتَلاَعِنَانِ أَيُفَرَّقُ بَيْنَهُمَا فَقَالَ سُبْحَانَ اللَّهِ نَعَمْ إِنَّ أَوَّلَ مَنْ سَأَلَ عَنْ ذَلِكَ فُلاَنُ بْنُ فُلاَنٍ أَتَى النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَرَأَيْتَ لَوْ أَنَّ أَحَدَنَا رَأَى امْرَأَتَهُ عَلَى فَاحِشَةٍ كَيْفَ يَصْنَعُ إِنْ تَكَلَّمَ تَكَلَّمَ بِأَمْرٍ عَظِيمٍ وَإِنْ سَكَتَ سَكَتَ عَلَى أَمْرٍ عَظِيمٍ قَالَ فَسَكَتَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَلَمْ يُجِبْهُ فَلَمَّا كَانَ بَعْدَ ذَلِكَ أَتَى النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ إِنَّ الَّذِي سَأَلْتُكَ عَنْهُ قَدِ ابْتُلِيتُ بِهِ فَأَنْزَلَ اللَّهُ هَذِهِ الآيَاتِ فِي سُورَةِ النُّورِ : (والَّذِينَ يَرْمُونَ أَزْوَاجَهُمْ وَلَمْ يَكُنْ لَهُمْ شُهَدَاءُ إِلاَّ أَنْفُسُهُمْ ) حَتَّى خَتَمَ الآيَاتِ قَالَ فَدَعَا الرَّجُلَ فَتَلاَهُنَّ عَلَيْهِ وَوَعَظَهُ وَذَكَّرَهُ وَأَخْبَرَهُ أَنَّ عَذَابَ الدُّنْيَا أَهْوَنُ مِنْ عَذَابِ الآخِرَةِ فَقَالَ لاَ وَالَّذِي بَعَثَكَ بِالْحَقِّ مَا كَذَبْتُ عَلَيْهَا . ثُمَّ ثَنَّى بِالْمَرْأَةِ وَوَعَظَهَا وَذَكَّرَهَا وَأَخْبَرَهَا أَنَّ عَذَابَ الدُّنْيَا أَهْوَنُ مِنْ عَذَابِ الآخِرَةِ فَقَالَتْ لاَ وَالَّذِي بَعَثَكَ بِالْحَقِّ مَا صَدَقَ . فَبَدَأَ بِالرَّجُلِ فَشَهِدَ أَرْبَعَ شَهَادَاتٍ بِاللَّهِ إِنَّهُ لَمِنَ الصَّادِقِينَ وَالْخَامِسَةَ أَنَّ لَعْنَةَ اللَّهِ عَلَيْهِ إِنْ كَانَ مِنَ الْكَاذِبِينَ ثُمَّ ثَنَّى بِالْمَرْأَةِ فَشَهِدَتْ أَرْبَعَ شَهَادَاتٍ بِاللَّهِ إِنَّهُ لَمِنَ الْكَاذِبِينَ وَالْخَامِسَةَ أَنَّ غَضَبَ اللَّهِ عَلَيْهَا إِنْ كَانَ مِنَ الصَّادِقِينَ ثُمَّ فَرَّقَ بَيْنَهُمَا . وَفِي الْبَابِ عَنْ سَهْلِ بْنِ سَعْدٍ قَالَ وَهَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Ҳаннод ривоят қилди, у деди: бизга Абда ибн Сулаймон Абдулмалик ибн Абу Сулаймондан, у Саид ибн Жубайрдан ривоят қилди. У деди: Мусъаб ибн аз-Зубайрнинг амирлиги даврида мендан лиъон қилган эр-хотин (ҳақида): улар ораси ажратиладими, деб сўралди. Мен нима дейишни билмадим, шунда ўрнимдан туриб, Абдуллаҳ ибн Умарнинг уйига бордим ва ундан (киришга) изн сўрадим. Менга: «У қайлула қилмоқда,» дейилди. Лекин у гапимни эшитиб қолди-да, менга: «Эй Ибн Жубайр, кир! Сени фақат бир ҳожат келтирган,» деди. У деди: мен кирдим ва у ўз уловининг эгар-наматини тўшаб ўтирган эди. Мен: «Эй Абу Абдурраҳмон, лиъон қилган эр-хотин ораси ажратиладими?» дедим. У: «Субҳоналлаҳ, ҳа! Бу ҳақда биринчи сўраган киши фалон ибн фалон эди. У Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ҳузурига келиб: «Эй Аллаҳнинг Расули, агар биздан бири хотинини бузуқлик устида кўриб қолса, қандай қилади, деб ўйлайсиз? Агар гапирса, улкан ишни гапиради; агар жим турса, улкан иш устида жим турибди,» деди. У деди: шунда Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) жим туриб, унга жавоб бермадилар. Шундан кейин у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ҳузурига келиб: «Мен сиздан сўраган нарсага мубтало бўлдим,» деди. Шунда Аллаҳ Нур сурасидаги ушбу оятларни: «Ўз хотинларини (зинода) айбловчи, бироқ ўзларидан бошқа гувоҳлари бўлмаган кишилар...» — оятлар охирига етгунча нозил қилди. У деди: шунда (Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўша кишини чақириб, уларни унга ўқиб бердилар, уни ваъз қилиб, эслатдилар ва дунё азоби охират азобидан енгилроқ эканини хабар бердилар. У: «Йўқ, сизни ҳақ билан юборган Зотга қасамки, мен у (хотиним) ҳақида ёлғон гапирмадим,» деди. Сўнгра хотини билан (гаплашдилар): уни ваъз қилиб, эслатдилар ва дунё азоби охират азобидан енгилроқ эканини хабар бердилар. У: «Йўқ, сизни ҳақ билан юборган Зотга қасамки, у рост гапирмади,» деди. Сўнг (Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам) эркакдан бошладилар: у ўзининг ростгўйлардан эканига тўрт марта Аллаҳ номи билан гувоҳлик берди, бешинчисида эса агар ёлғончилардан бўлса, Аллаҳнинг лаънати ўзига (тушишини айтди). Сўнгра хотини билан давом этдилар: у (эрининг) ёлғончилардан эканига тўрт марта Аллаҳ номи билан гувоҳлик берди, бешинчисида эса агар (эри) ростгўйлардан бўлса, Аллаҳнинг ғазаби ўзига (тушишини айтди). Сўнгра (Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам) уларнинг орасини ажратдилар.» Бу бобда Саҳл ибн Саъддан ҳам (ривоят бор). У (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ أَبِي عَدِيٍّ، حَدَّثَنَا هِشَامُ بْنُ حَسَّانَ، حَدَّثَنِي عِكْرِمَةُ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، أَنَّ هِلاَلَ بْنَ أُمَيَّةَ، قَذَفَ امْرَأَتَهُ عِنْدَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم بِشَرِيكِ بْنِ السَّحْمَاءِ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " الْبِيِّنَةَ وَإِلاَّ حَدٌّ فِي ظَهْرِكَ " . قَالَ فَقَالَ هِلاَلٌ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِذَا رَأَى أَحَدُنَا رَجُلاً عَلَى امْرَأَتِهِ أَيَلْتَمِسُ الْبَيِّنَةَ فَجَعَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ " الْبَيِّنَةَ وَإِلاَّ حَدٌّ فِي ظَهْرِكَ " . قَالَ فَقَالَ هِلاَلٌ وَالَّذِي بَعَثَكَ بِالْحَقِّ إِنِّي لَصَادِقٌ وَلَيَنْزِلَنَّ فِي أَمْرِي مَا يُبَرِّئُ ظَهْرِي مِنَ الْحَدِّ فَنَزَلَ : (والَّذِينَ يَرْمُونَ أَزْوَاجَهُمْ وَلَمْ يَكُنْ لَهُمْ شُهَدَاءُ إِلاَّ أَنْفُسُهُمْ ) فَقَرَأَ حَتَّى بَلَغَ : ( والْخَامِسَةَ أَنَّ غَضَبَ اللَّهِ عَلَيْهَا إِنْ كَانَ مِنَ الصَّادِقِينَ ) قَالَ فَانْصَرَفَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَأَرْسَلَ إِلَيْهِمَا فَجَاءَا فَقَامَ هِلاَلُ بْنُ أُمَيَّةَ فَشَهِدَ وَالنَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ " إِنَّ اللَّهَ يَعْلَمُ أَنَّ أَحَدَكُمَا كَاذِبٌ فَهَلْ مِنْكُمَا تَائِبٌ " . ثُمَّ قَامَتْ فَشَهِدَتْ فَلَمَّا كَانَتْ عِنْدَ الْخَامِسَةِ : ( أنَّ غَضَبَ اللَّهِ عَلَيْهَا إِنْ كَانَ مِنَ الصَّادِقِينَ ) قَالُوا لَهَا إِنَّهَا مُوجِبَةٌ فَقَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ فَتَلَكَّأَتْ وَنَكَسَتْ حَتَّى ظَنَنَّا أَنْ سَتَرْجِعُ فَقَالَتْ لاَ أَفْضَحُ قَوْمِي سَائِرَ الْيَوْمِ . فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " أَبْصِرُوهَا فَإِنْ جَاءَتْ بِهِ أَكْحَلَ الْعَيْنَيْنِ سَابِغَ الأَلْيَتَيْنِ خَدَلَّجَ السَّاقَيْنِ فَهُوَ لِشَرِيكِ بْنِ السَّحْمَاءِ " . فَجَاءَتْ بِهِ كَذَلِكَ فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " لَوْلاَ مَا مَضَى مِنْ كِتَابِ اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ لَكَانَ لَنَا وَلَهَا شَأْنٌ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ مِنْ هَذَا الْوَجْهِ مِنْ حَدِيثِ هِشَامِ بْنِ حَسَّانَ وَهَكَذَا رَوَى عَبَّادُ بْنُ مَنْصُورٍ هَذَا الْحَدِيثَ عَنْ عِكْرِمَةَ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم . وَرَوَاهُ أَيُّوبُ عَنْ عِكْرِمَةَ مُرْسَلاً وَلَمْ يَذْكُرْ فِيهِ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ .
Бизга Муҳаммад ибн Башшор ривоят қилди, у деди: бизга Муҳаммад ибн Абу Адий ривоят қилди, у деди: бизга Ҳишом ибн Ҳассон ривоят қилди, у деди: менга Икрима Ибн Аббосдан ривоят қилдики, Ҳилол ибн Умайя Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ҳузурида хотинини Шарик ибн ас-Саҳмо билан (зинода) айблаб туҳмат қилди. Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «(Далил-)гувоҳ (келтир), акс ҳолда орқангда ҳад (жазо) бордир,» дедилар. У деди: Ҳилол: «Эй Аллаҳнинг Расули, агар биздан бири хотинини бир эркак билан (кўриб қолса), гувоҳ излаб юрадими?» деди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) эса: «(Далил-)гувоҳ (келтир), акс ҳолда орқангда ҳад бордир,» деявердилар. У деди: Ҳилол: «Сизни ҳақ билан юборган Зотга қасамки, мен ростгўйман ва албатта менинг ишим ҳақида орқамни ҳаддан халос қиладиган (ваҳий) нозил бўлади,» деди. Шунда: «Ўз хотинларини (зинода) айблаб, ўзларидан бошқа гувоҳлари бўлмаган кишилар...» (ояти) нозил бўлди. У: «...ва бешинчиси: агар (эри) ростгўйлардан бўлса, Аллаҳнинг ғазаби ўзига (тушиши),» (оятига) етгунча ўқиди. У деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) (жойига) қайтдилар ва уларнинг икковига (одам) юбордилар, улар келдилар. Ҳилол ибн Умайя туриб, гувоҳлик берди ва Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Албатта Аллаҳ билинг сизлардан бири ёлғончи эканини билади. Бас, сизлардан тавба қилувчи борми?» деярдилар. Сўнгра (хотини) туриб, гувоҳлик берди. Бешинчиси: «...агар (эри) ростгўйлардан бўлса, Аллаҳнинг ғазаби ўзига (тушиши),» (деган жой)га келганда, унга: «Албатта бу (қасам азобни) вожиб қилувчидир,» дейишди. Ибн Аббос деди: шунда у иккиланиб, бошини эгди, ҳатто биз унинг (сўзидан) қайтади деб ўйладик. Лекин у: «Мен қавмимни умрбод шарманда қилмайман,» деди. Шунда Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Уни кузатинглар. Агар у (бола)ни кўзлари сурма тортилгандек, думбалари тўла, болдирлари йўғон (қилиб) туғса, бас, у Шарик ибн ас-Саҳмоникидир,» дедилар. Сўнг у (бола)ни худди шундай (сифатларда) туғди. Шунда Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Агар Аллаҳ (азиз ва жалла)нинг Китобида (лиъон ҳукми) ўтмаган бўлганида, биз билан унинг орасида бошқа иш бўларди,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис Ҳишом ибн Ҳассоннинг ривоятидан, шу йўл билан ҳасан ғарибдир. Бу ҳадисни Аббод ибн Мансур ҳам худди шундай Икримадан, у Ибн Аббосдан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан ривоят қилган. Айюб эса уни Икримадан мурсал (тарзда) ривоят қилиб, унда Ибн Аббосдан (дегани)ни зикр қилмаган.
حَدَّثَنَا مَحْمُودُ بْنُ غَيْلاَنَ، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، أَخْبَرَنِي أَبِي، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ لَمَّا ذُكِرَ مِنْ شَأْنِي الَّذِي ذُكِرَ وَمَا عَلِمْتُ بِهِ قَامَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِيَّ خَطِيبًا فَتَشَهَّدَ وَحَمِدَ اللَّهَ وَأَثْنَى عَلَيْهِ بِمَا هُوَ أَهْلُهُ ثُمَّ قَالَ " أَمَّا بَعْدُ أَشِيرُوا عَلَىَّ فِي أُنَاسٍ أَبَنُوا أَهْلِي وَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ عَلَى أَهْلِي مِنْ سُوءٍ قَطُّ وَأَبَنُوا بِمَنْ وَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ عَلَيْهِ مِنْ سُوءٍ قَطُّ وَلاَ دَخَلَ بَيْتِي قَطُّ إِلاَّ وَأَنَا حَاضِرٌ وَلاَ غِبْتُ فِي سَفَرٍ إِلاَّ غَابَ مَعِي فَقَامَ سَعْدُ بْنُ مُعَاذٍ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ فَقَالَ ائْذَنْ لِي يَا رَسُولَ اللَّهِ أَنْ أَضْرِبَ أَعْنَاقَهُمْ . وَقَامَ رَجُلٌ مِنَ الْخَزْرَجِ وَكَانَتْ أُمُّ حَسَّانَ بْنِ ثَابِتٍ مِنْ رَهْطِ ذَلِكَ الرَّجُلِ فَقَالَ كَذَبْتَ أَمَا وَاللَّهِ أَنْ لَوْ كَانُوا مِنَ الأَوْسِ مَا أَحْبَبْتَ أَنْ تُضْرَبَ أَعْنَاقُهُمْ حَتَّى كَادَ أَنْ يَكُونَ بَيْنَ الأَوْسِ وَالْخَزْرَجِ شَرٌّ فِي الْمَسْجِدِ وَمَا عَلِمْتُ بِهِ فَلَمَّا كَانَ مَسَاءُ ذَلِكَ الْيَوْمِ خَرَجْتُ لِبَعْضِ حَاجَتِي وَمَعِي أُمُّ مِسْطَحٍ فَعَثَرَتْ فَقَالَتْ تَعِسَ مِسْطَحٌ فَقُلْتُ لَهَا أَىْ أَمَّ تَسُبِّينَ ابْنَكِ فَسَكَتَتْ ثُمَّ عَثَرَتِ الثَّانِيَةَ فَقَالَتْ تَعِسَ مِسْطَحٌ فَقُلْتُ لَهَا أَىْ أَمَّ تَسُبِّينَ ابْنَكِ فَسَكَتَتْ ثُمَّ عَثَرَتِ الثَّالِثَةَ فَقَالَتْ تَعِسَ مِسْطَحٌ فَانْتَهَرْتُهَا فَقُلْتُ لَهَا أَىْ أُمَّ تَسُبِّينَ ابْنَكِ فَقَالَتْ وَاللَّهِ مَا أَسُبُّهُ إِلاَّ فِيكِ . فَقُلْتُ فِي أَىِّ شَيْءٍ قَالَتْ فَبَقَرَتْ إِلَىَّ الْحَدِيثَ قُلْتُ وَقَدْ كَانَ هَذَا قَالَتْ نَعَمْ . وَاللَّهِ لَقَدْ رَجَعْتُ إِلَى بَيْتِي وَكَأَنَّ الَّذِي خَرَجْتُ لَهُ لَمْ أَخْرُجْ لاَ أَجِدُ مِنْهُ قَلِيلاً وَلاَ كَثِيرًا وَوُعِكْتُ فَقُلْتُ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَرْسِلْنِي إِلَى بَيْتِ أَبِي فَأَرْسَلَ مَعِي الْغُلاَمَ فَدَخَلْتُ الدَّارَ فَوَجَدْتُ أُمَّ رُومَانَ فِي السُّفْلِ وَأَبُو بَكْرٍ فَوْقَ الْبَيْتِ يَقْرَأُ فَقَالَتْ أُمِّي مَا جَاءَ بِكِ يَا بُنَيَّةُ قَالَتْ فَأَخْبَرْتُهَا وَذَكَرْتُ لَهَا الْحَدِيثَ فَإِذَا هُوَ لَمْ يَبْلُغْ مِنْهَا مَا بَلَغَ مِنِّي قَالَتْ يَا بُنَيَّةُ خَفِّفِي عَلَيْكِ الشَّأْنَ فَإِنَّهُ وَاللَّهِ لَقَلَّمَا كَانَتِ امْرَأَةٌ حَسْنَاءُ عِنْدَ رَجُلٍ يُحِبُّهَا لَهَا ضَرَائِرُ إِلاَّ حَسَدْنَهَا وَقِيلَ فِيهَا فَإِذَا هِيَ لَمْ يَبْلُغْ مِنْهَا مَا بَلَغَ مِنِّي قَالَتْ قُلْتُ وَقَدْ عَلِمَ بِهِ أَبِي قَالَتْ نَعَمْ . قُلْتُ وَرَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ نَعَمْ . وَاسْتَعْبَرْتُ وَبَكَيْتُ فَسَمِعَ أَبُو بَكْرٍ صَوْتِي وَهُوَ فَوْقَ الْبَيْتِ يَقْرَأُ فَنَزَلَ فَقَالَ لأُمِّي مَا شَأْنُهَا قَالَتْ بَلَغَهَا الَّذِي ذُكِرَ مِنْ شَأْنِهَا . فَفَاضَتْ عَيْنَاهُ فَقَالَ أَقْسَمْتُ عَلَيْكِ يَا بُنَيَّةُ إِلاَّ رَجَعْتِ إِلَى بَيْتِكِ . فَرَجَعْتُ وَلَقَدْ جَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَيْتِي فَسَأَلَ عَنِّي خَادِمَتِي فَقَالَتْ لاَ وَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ عَلَيْهَا عَيْبًا إِلاَّ أَنَّهَا كَانَتْ تَرْقُدُ حَتَّى تَدْخُلَ الشَّاةُ فَتَأْكُلَ خَمِيرَتَهَا أَوْ عَجِينَتَهَا وَانْتَهَرَهَا بَعْضُ أَصْحَابِهِ فَقَالَ أَصْدِقِي رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى أَسْقَطُوا لَهَا بِهِ فَقَالَتْ سُبْحَانَ اللَّهِ وَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ عَلَيْهَا إِلاَّ مَا يَعْلَمُ الصَّائِغُ عَلَى تِبْرِ الذَّهَبِ الأَحْمَرِ فَبَلَغَ الأَمْرُ ذَلِكَ الرَّجُلَ الَّذِي قِيلَ لَهُ فَقَالَ سُبْحَانَ اللَّهِ وَاللَّهِ مَا كَشَفْتُ كَنَفَ أُنْثَى قَطُّ قَالَتْ عَائِشَةُ فَقُتِلَ شَهِيدًا فِي سَبِيلِ اللَّهِ قَالَتْ وَأَصْبَحَ أَبَوَاىَ عِنْدِي فَلَمْ يَزَالاَ عِنْدِي حَتَّى دَخَلَ عَلَىَّ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَقَدْ صَلَّى الْعَصْرَ ثُمَّ دَخَلَ وَقَدِ اكْتَنَفَنِي أَبَوَاىَ عَنْ يَمِينِي وَعَنْ شِمَالِي فَتَشَهَّدَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَحَمِدَ اللَّهَ وَأَثْنَى عَلَيْهِ بِمَا هُوَ أَهْلُهُ ثُمَّ قَالَ " أَمَّا بَعْدُ يَا عَائِشَةُ إِنْ كُنْتِ قَارَفْتِ سُوءًا أَوْ ظَلَمْتِ فَتُوبِي إِلَى اللَّهِ فَإِنَّ اللَّهَ يَقْبَلُ التَّوْبَةَ عَنْ عِبَادِهِ " . قَالَتْ وَقَدْ جَاءَتِ امْرَأَةٌ مِنَ الأَنْصَارِ وَهِيَ جَالِسَةٌ بِالْبَابِ فَقُلْتُ أَلاَ تَسْتَحِي مِنْ هَذِهِ الْمَرْأَةِ أَنْ تَذْكُرَ شَيْئًا . فَوَعَظَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَالْتَفَتُّ إِلَى أَبِي فَقُلْتُ أَجِبْهُ . قَالَ فَمَاذَا أَقُولُ فَالْتَفَتُّ إِلَى أُمِّي فَقُلْتُ أَجِيبِيهِ . قَالَتْ أَقُولُ مَاذَا قَالَتْ فَلَمَّا لَمْ يُجِيبَا تَشَهَّدْتُ فَحَمِدْتُ اللَّهَ وَأَثْنَيْتُ عَلَيْهِ بِمَا هُوَ أَهْلُهُ ثُمَّ قُلْتُ أَمَا وَاللَّهِ لَئِنْ قُلْتُ لَكُمْ إِنِّي لَمْ أَفْعَلْ وَاللَّهُ يَشْهَدُ إِنِّي لَصَادِقَةٌ مَا ذَاكَ بِنَافِعِي عِنْدَكُمْ لِي لَقَدْ تَكَلَّمْتُمْ وَأُشْرِبَتْ قُلُوبُكُمْ وَلَئِنْ قُلْتُ إِنِّي قَدْ فَعَلْتُ وَاللَّهُ يَعْلَمُ أَنِّي لَمْ أَفْعَلْ لَتَقُولُنَّ إِنَّهَا قَدْ بَاءَتْ بِهِ عَلَى نَفْسِهَا وَإِنِّي وَاللَّهِ مَا أَجِدُ لِي وَلَكُمْ مَثَلاً قَالَتْ وَالْتَمَسْتُ اسْمَ يَعْقُوبَ فَلَمْ أَقْدِرْ عَلَيْهِ إِلاَّ أَبَا يُوسُفَ حِينَ قَالََ : (فصبْرٌ جَمِيلٌ وَاللَّهُ الْمُسْتَعَانُ عَلَى مَا تَصِفُونَ ) قَالَتْ وَأُنْزِلَ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ سَاعَتِهِ فَسَكَتْنَا فَرُفِعَ عَنْهُ وَإِنِّي لأَتَبَيَّنُ السُّرُورَ فِي وَجْهِهِ وَهُوَ يَمْسَحُ جَبِينَهُ وَيَقُولُ " الْبُشْرَى يَا عَائِشَةُ فَقَدْ أَنْزَلَ اللَّهُ بَرَاءَتَكِ " . قَالَتْ وَكُنْتُ أَشَدَّ مَا كُنْتُ غَضَبًا فَقَالَ لِي أَبَوَاىَ قُومِي إِلَيْهِ . فَقُلْتُ لاَ وَاللَّهِ لاَ أَقُومُ إِلَيْهِ وَلاَ أَحْمَدُهُ وَلاَ أَحْمَدُكُمَا وَلَكِنْ أَحْمَدُ اللَّهَ الَّذِي أَنْزَلَ بَرَاءَتِي لَقَدْ سَمِعْتُمُوهُ فَمَا أَنْكَرْتُمُوهُ وَلاَ غَيَّرْتُمُوهُ وَكَانَتْ عَائِشَةُ تَقُولُ أَمَّا زَيْنَبُ بِنْتُ جَحْشٍ فَعَصَمَهَا اللَّهُ بِدِينِهَا فَلَمْ تَقُلْ إِلاَّ خَيْرًا وَأَمَّا أُخْتُهَا حَمْنَةُ فَهَلَكَتْ فِيمَنْ هَلَكَ وَكَانَ الَّذِي يَتَكَلَّمُ فِيهِ مِسْطَحٌ وَحَسَّانُ بْنُ ثَابِتٍ وَالْمُنَافِقُ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أُبَىٍّ ابْنُ سَلُولَ وَهُوَ الَّذِي كَانَ يَسُوسُهُ وَيَجْمَعُهُ وَهُوَ الَّذِي تَوَلَّى كِبْرَهُ مِنْهُمْ هُوَ وَحَمْنَةُ قَالَتْ فَحَلَفَ أَبُو بَكْرٍ أَنْ لاَ يَنْفَعَ مِسْطَحًا بِنَافِعَةٍ أَبَدًا فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى هَذِهِ الآيَةَ : (ولاَ يَأْتَلِ أُولُو الْفَضْلِ مِنْكُمْ وَالسَّعَةِ ) إِلَى آخِرِ الآيَةِ يَعْنِي أَبَا بَكْرٍ : (أنْ يُؤْتُوا أُولِي الْقُرْبَى وَالْمَسَاكِينَ وَالْمُهَاجِرِينَ فِي سَبِيلِ اللَّهِ ) يَعْنِي مِسْطَحًا إِلَى قَوْلِهِ : (ألاَ تُحِبُّونَ أَنْ يَغْفِرَ اللَّهُ لَكُمْ وَاللَّهُ غَفُورٌ رَحِيمٌ ) قَالَ أَبُو بَكْرٍ بَلَى وَاللَّهِ يَا رَبَّنَا إِنَّا لَنُحِبُّ أَنْ تَغْفِرَ لَنَا وَعَادَ لَهُ بِمَا كَانَ يَصْنَعُ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ غَرِيبٌ مِنْ حَدِيثِ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ . وَقَدْ رَوَاهُ يُونُسُ بْنُ يَزِيدَ وَمَعْمَرٌ وَغَيْرُ وَاحِدٍ عَنِ الزُّهْرِيِّ عَنْ عُرْوَةَ بْنِ الزُّبَيْرِ وَسَعِيدِ بْنِ الْمُسَيَّبِ وَعَلْقَمَةَ بْنِ وَقَّاصٍ اللَّيْثِيِّ وَعُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ عَنْ عَائِشَةَ هَذَا الْحَدِيثَ أَطْوَلَ مِنْ حَدِيثِ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ وَأَتَمَّ .
Бизга Маҳмуд ибн Ғайлон ривоят қилди, у деди: бизга Абу Усома Ҳишом ибн Урвадан ривоят қилди: менга отам Оишадан хабар берди. У деди: мен ҳақимда айтиладиган нарса айтилганида — мен эса ундан бехабар эдим — Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) мен ҳақимда хутба қилиб турдилар. Ташаҳҳуд айтиб, Аллаҳга ҳамд ва Унга лойиқ мақтовлар айтдилар, сўнгра: «Аммо баъд, менинг аҳлимга туҳмат қилган кишилар ҳақида менга маслаҳат беринглар. Аллаҳга қасамки, мен аҳлим ҳақида ҳеч қачон ёмонлик билмаганман. Улар ким билан (туҳмат қилишган) бўлса, Аллаҳга қасамки, у ҳақда ҳам ҳеч қачон ёмонлик билмаганман; у ҳеч қачон уйимга мен ҳозир бўлмаганимда кирмаган ва мен сафарда бўлганимда ҳам у мен билан бирга бўлган,» дедилар. Шунда Саъд ибн Муоз (розияллаҳу анҳу) туриб: «Эй Аллаҳнинг Расули, менга уларнинг бошини олишга изн беринг,» деди. Сўнг Хазраждан бир киши турди — Ҳассон ибн Собитнинг онаси ўша кишининг қабиласидан эди — ва (Саъдга): «Ёлғон гапирдинг! Аллаҳга қасамки, агар улар Авсдан бўлганида, уларнинг бошини олишни хоҳламасдинг,» деди. Ҳатто Авс билан Хазраж орасида масжидда ёмон (ишлар) бўлай деб қолди, мен эса бундан бехабар эдим. Ўша куннинг кечаси мен бир ҳожатим учун чиқдим, мен билан бирга Мистаҳнинг онаси (Умм Мистаҳ) бор эди. У қоқилиб: «Мистаҳ ҳалок бўлсин!» деди. Мен унга: «Эй она, ўғлингни сўкаяпсанми?» дедим. У жим қолди. Сўнгра иккинчи марта қоқилиб: «Мистаҳ ҳалок бўлсин!» деди. Мен унга: «Эй она, ўғлингни сўкаяпсанми?» дедим. У жим қолди. Сўнгра учинчи марта қоқилиб: «Мистаҳ ҳалок бўлсин!» деди. Мен уни жеркиб: «Эй она, ўғлингни сўкаяпсанми?» дедим. У: «Аллаҳга қасамки, мен уни фақат сенинг ҳақингда сўкаяпман,» деди. Мен: «Қайси нарса ҳақида?» дедим. У менга (туҳмат) ҳодисасини батафсил айтиб берди. Мен: «Бу (гап) бўлганмиди?» дедим. У: «Ҳа,» деди. Аллаҳга қасамки, мен уйимга қайтдим ва гўё чиққан ҳожатим учун чиқмагандек — ундан оз ҳам, кўп ҳам (бажармадим) — ва касал бўлиб қолдим. Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га: «Мени отамнинг уйига жўнатинг,» дедим. У мен билан хизматкор болани юбордилар. Мен уйга кириб, Умм Румонни пастки қаватда топдим, Абу Бакр эса уйнинг тепасида (Қуръан) ўқиётган эди. Онам: «Эй қизим, сени нима келтирди?» деди. У (Оиша) деди: мен унга (гапни) айтиб, ҳодисани зикр қилдим. Лекин у (гап) менга таъсир қилганчалик унга таъсир қилмаган экан. У: «Эй қизгинам, бу ишни ўзингга енгил ол. Аллаҳга қасамки, эри уни севадиган, кундошлари бор гўзал аёл бўлса, улар албатта унга ҳасад қилиб, у ҳақда (ёмон гап) айтмасдан қолмайди,» деди. (Демак,) бу (гап) менга таъсир қилганчалик унга таъсир қилмаган эди. У (Оиша) деди: мен: «Отам буни билибдими?» дедим. У: «Ҳа,» деди. Мен: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)чи?» дедим. У: «Ҳа,» деди. Мен кўз ёшларимни тўкиб йиғладим. Тепада ўқиётган Абу Бакр овозимни эшитиб, пастга тушди-да, онамга: «Унга нима бўлди?» деди. У: «У ҳақда айтилган гап унинг қулоғига етибди,» деди. Шунда (Абу Бакрнинг) кўзларидан ёш оқди ва у: «Эй қизим, сенга қасам ичаман, уйингга қайтгин,» деди. Мен қайтдим. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уйимга келиб, мен ҳақимда хизматкоримдан сўрабдилар. У: «Йўқ, Аллаҳга қасамки, мен унда ҳеч қандай айб билмадим, фақат у ухлаб қолар, қўй кириб, хамирини ёки эзилган унини еб кетарди,» дебди. Саҳобаларидан бири уни жеркиб: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га рост гапир,» деди, ҳатто унга (гапни) очиқ айтишди. У: «Субҳоналлаҳ! Аллаҳга қасамки, мен унда заргар қизил олтин парчасида (айб) билганчаликкина (айб) биламан,» деди. Бу гап ўша (туҳмат қилинган) кишига ҳам етиб борди ва у: «Субҳоналлаҳ! Аллаҳга қасамки, мен ҳеч қачон аёлнинг пардасини очмаганман,» деди. Оиша (розияллаҳу анҳо) деди: у кейин Аллаҳ йўлида шаҳид бўлиб ўлдирилди. У деди: ота-онам эрталаб ёнимда бўлишди ва Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ҳузуримга киргунларича ёнимда бўлиб туришди — У аср намозини ўқиган эдилар — сўнгра (уйга) кирдилар, ота-онам менинг ўнг ва чап томонимда туришган эди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ташаҳҳуд айтдилар, Аллаҳга ҳамд ва Унга лойиқ мақтовлар айтдилар, сўнгра: «Аммо баъд, эй Оиша, агар сен бирор ёмонлик қилган ёки зулм қилган бўлсанг, Аллаҳга тавба қил. Зеро, Аллаҳ бандаларидан тавбани қабул қилади,» дедилар. У деди: Ансорлардан бир аёл келиб, эшик олдида ўтирган эди. Мен: «Бу аёлдан уялмайсизми, (унинг олдида) бирор нарса (гап) зикр қилишни?» дедим. Сўнг Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ваъз қилдилар. Мен отамга ўгирилиб: «Унга жавоб беринг,» дедим. У: «Нима дейман?» деди. Мен онамга ўгирилиб: «Унга жавоб беринг,» дедим. У: «Нима дейман?» деди. Улар иккови жавоб бермагач, мен ташаҳҳуд айтиб, Аллаҳга ҳамд ва Унга лойиқ мақтовлар айтдим, сўнгра: «Аллаҳга қасамки, агар мен сизларга: «Мен (бундай ишни) қилмадим,» десам — Аллаҳ ҳам гувоҳки, мен ростгўйман — бу сизларнинг олдингизда менга фойда бермайди, чунки сизлар (бу ҳақда) гапириб, қалбларингизга (у) сингиб бўлди. Агар: «Мен (буни) қилдим,» десам — Аллаҳ эса мен қилмаганимни билади — албатта сизлар: «У ўз гуноҳини ўзига олибди,» дейсиз. Аллаҳга қасамки, мен ўзим билан сизларга (мос) бир мисол топа олмаяпман,» дедим. У деди: мен Яъқубнинг исмини эсга олишга уриндим, лекин уддасидан чиқолмадим, фақат Юсуфнинг отаси (ҳақида): «Энди (менга) чиройли сабр (керак). Сизлар таърифлаётган нарсага қарши Аллаҳ ёрдам сўраладиган Зотдир,» (деганинигина эсладим). У деди: ўша заҳоти Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га (ваҳий) нозил бўлди, биз жим турдик. Сўнгра (ваҳий ҳолати) ундан кўтарилди ва мен юзларида қувончни аниқ кўрдим. У пешаналарини артиб: «Суюнчи, эй Оиша! Аллаҳ сенинг покланишингни нозил қилди,» деярдилар. У деди: мен ўша (пайтда) энг ғазабнок ҳолатимда эдим. Ота-онам менга: «Унинг олдига тур (бор),» дейишди. Мен: «Йўқ, Аллаҳга қасамки, унинг олдига турмайман, унга ҳам, сизларга ҳам ҳамд айтмайман. Балки менинг покланишимни нозил қилган Аллаҳга ҳамд айтаман. Сизлар буни (туҳматни) эшитдингиз, лекин уни инкор ҳам қилмадингиз, ўзгартирмадингиз ҳам,» дедим. Оиша (розияллаҳу анҳо) шундай дерди: Зайнаб бинти Жаҳшни Аллаҳ дини билан сақлаб қолди, у фақат яхшиликни гапирарди. Унинг синглиси Ҳамна эса ҳалок бўлганлар қаторида ҳалок бўлди. Бу (туҳмат) ҳақида гапирган кишилар Мистаҳ, Ҳассон ибн Собит ва мунофиқ Абдуллаҳ ибн Убай ибн Салул эди — уни бошқариб, (гапларни) тўплаган ҳам шу (Абдуллаҳ ибн Убай) эди, уларнинг ичида (туҳматнинг) каттароқ қисмини ўз бўйнига олган ҳам шу ҳамда Ҳамна эди. У деди: Абу Бакр Мистаҳга ҳеч қачон бирор фойдали (ёрдам) бермасликка қасам ичди. Шунда Аллаҳ таоло ушбу оятни нозил қилди: «Сизлардан фазл ва кенг (мол-давлат) соҳиби бўлганлар... бермасликка қасам ичмасин,» — оят охиригача — яъни Абу Бакр (ҳақида): «...қариндошларга, мискинларга ва Аллаҳ йўлида ҳижрат қилганларга (беришни)...» — яъни Мистаҳ (ҳақида) — Унинг: «Аллаҳ сизларни мағфират қилишини хоҳламайсизми? Аллаҳ Мағфиратли, Меҳрибондир,» (деган) сўзига қадар. Абу Бакр: «Албатта хоҳлаймиз, Аллаҳга қасамки, эй Роббимиз, биз сени бизларни мағфират қилишингни хоҳлаймиз,» деди ва (Мистаҳга) аввалгидек (ёрдамини) қайтадан қилди. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис Ҳишом ибн Урванинг ривоятидан ҳасан саҳиҳ ғарибдир. Бу ҳадисни Юнус ибн Язид, Маъмар ва бошқа бир неча (рови) аз-Зуҳрийдан, у Урва ибн аз-Зубайр, Саид ибн ал-Мусайяб, Алқама ибн Ваққос ал-Лайсий ва Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳ (воситаси)да, улар Оишадан, бу ҳадисни Ҳишом ибн Урванинг ҳадисидан кўра узунроқ ва тўлиқроқ ривоят қилишган.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عَدِيٍّ، عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ إِسْحَاقَ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي بَكْرٍ، عَنْ عَمْرَةَ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ لَمَّا نَزَلَ عُذْرِي قَامَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَلَى الْمِنْبَرِ فَذَكَرَ ذَلِكَ وَتَلاَ الْقُرْآنَ فَلَمَّا نَزَلَ أَمَرَ بِرَجُلَيْنِ وَامْرَأَةٍ فَضُرِبُوا حَدَّهُمْ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ لاَ نَعْرِفُهُ إِلاَّ مِنْ حَدِيثِ مُحَمَّدِ بْنِ إِسْحَاقَ .
Бизга Муҳаммад ибн Башшор ривоят қилди, у деди: бизга Ибн Абу Адий Муҳаммад ибн Ишоқдан, у Абдуллаҳ ибн Абу Бакрдан, у Амрадан, у Оишадан ривоят қилди. У деди: менинг узрим (покланишим ҳақидаги оят) нозил бўлганида, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) минбарга чиқиб, буни зикр қилдилар ва Қуръанни тиловат қилдилар. У (минбардан) тушгач, икки эркак ва бир аёл ҳақида буюрдилар ва уларга ҳад (жазо) урилди. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан ғарибдир, биз уни фақат Муҳаммад ибн Ишоқнинг ривоятидангина биламиз.