وَحَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، وَأَبُو كُرَيْبٍ قَالاَ حَدَّثَنَا وَكِيعٌ، ح وَحَدَّثَنِي مُحَمَّدُ، بْنُ الْمُثَنَّى حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عَدِيٍّ، كِلاَهُمَا عَنْ عُثْمَانَ الشَّحَّامِ، بِهَذَا الإِسْنَادِ . حَدِيثُ ابْنِ أَبِي عَدِيٍّ نَحْوَ حَدِيثِ حَمَّادٍ إِلَى آخِرِهِ وَانْتَهَى حَدِيثُ وَكِيعٍ عِنْدَ قَوْلِهِ " إِنِ اسْتَطَاعَ النَّجَاءَ " . وَلَمْ يَذْكُرْ مَا بَعْدَهُ .
Ва бизга Абу Бакр ибн Абу Шайба ва Абу Курайб ривоят қилдилар, улар дедилар: Бизга Вакиъ ривоят қилди (ҳ). Ва менга Муҳаммад ибн ал-Мусанно ривоят қилди, бизга Ибн Абу Адий ривоят қилди, улар иккаласи Усмон аш-Шаҳҳомдан шу иснод билан ривоят қилдилар. Ибн Абу Адийнинг ҳадиси Ҳаммоднинг ҳадисига охиригача ўхшашдир, Вакиънинг ҳадиси эса унинг: «иложи бўлса қутулсин» деган сўзида тугайди ва ундан кейингисини зикр қилмади.