أَخْبَرَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدَةُ، قَالَ حَدَّثَنَا هِشَامُ بْنُ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِي الزُّبَيْرِ، قَالَ كَانَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ الزُّبَيْرِ يُهَلِّلُ فِي دُبُرِ الصَّلاَةِ يَقُولُ لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ وَحْدَهُ لاَ شَرِيكَ لَهُ لَهُ الْمُلْكُ وَلَهُ الْحَمْدُ وَهُوَ عَلَى كُلِّ شَىْءٍ قَدِيرٌ لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ وَلاَ نَعْبُدُ إِلاَّ إِيَّاهُ لَهُ النِّعْمَةُ وَلَهُ الْفَضْلُ وَلَهُ الثَّنَاءُ الْحَسَنُ لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ مُخْلِصِينَ لَهُ الدِّينَ وَلَوْ كَرِهَ الْكَافِرُونَ . ثُمَّ يَقُولُ ابْنُ الزُّبَيْرِ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُهَلِّلُ بِهِنَّ فِي دُبُرِ الصَّلاَةِ .
Бизга Ишоқ ибн Иброҳим хабар бериб, деди: бизга Абда ривоят қилди, у деди: бизга Ҳишом ибн Урва, Абуз-Зубайрдан (ривоят қилди), у деди: Абдуллаҳ ибн аз-Зубайр намоз ортидан таҳлил айтиб, шундай дер эди: «Ло илаҳа иллаллаҳ, ваҳдаҳу ло шарика лаҳ, лаҳул-мулку ва лаҳул-ҳамду ва ҳува ало кулли шайъин қодир; ло илаҳа иллаллаҳ, ва ло наъбуду илла ийяҳ, лаҳун-ниъмату ва лаҳул-фазлу ва лаҳус-саноул-ҳасан; ло илаҳа иллаллаҳ, мухлисина лаҳуд-дина ва лав кариҳал-кафирун (Ёлғиз Аллаҳдан ўзга илоҳ йўқ, Унинг шериги йўқ; мулк Уники, ҳамд Уники ва У ҳар нарсага қодирдир; Аллаҳдан ўзга илоҳ йўқ, биз фақат Унгагина ибодат қиламиз; неъмат Уники, фазл Уники ва гўзал мақтов Уники; Аллаҳдан ўзга илоҳ йўқ, кофирлар ёқтирмасалар-да, биз Унга динни холис қилиб (ибодат қиламиз)).» Сўнгра Ибн аз-Зубайр: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) намоз ортидан улар билан таҳлил айтар эдилар,» дер эди.