أَخْبَرَنَا عَبْدُ الأَعْلَى بْنُ وَاصِلِ بْنِ عَبْدِ الأَعْلَى، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ وُهَيْبِ بْنِ خَالِدٍ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ طَاوُسٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، قَالَ كَانُوا يُرَوْنَ أَنَّ الْعُمْرَةَ، فِي أَشْهُرِ الْحَجِّ مِنْ أَفْجَرِ الْفُجُورِ فِي الأَرْضِ وَيَجْعَلُونَ الْمُحَرَّمَ صَفَرَ وَيَقُولُونَ إِذَا بَرَأَ الدَّبَرْ وَعَفَا الْوَبَرْ وَانْسَلَخَ صَفَرْ - أَوْ قَالَ دَخَلَ صَفَرْ - فَقَدْ حَلَّتِ الْعُمْرَةُ لِمَنِ اعْتَمَرْ فَقَدِمَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَأَصْحَابُهُ صَبِيحَةَ رَابِعَةٍ مُهِلِّينَ بِالْحَجِّ فَأَمَرَهُمْ أَنْ يَجْعَلُوهَا عُمْرَةً فَتَعَاظَمَ ذَلِكَ عِنْدَهُمْ فَقَالُوا يَا رَسُولَ اللَّهِ أَىُّ الْحِلِّ قَالَ " الْحِلُّ كُلُّهُ " .
Бизга Абдул Аъло ибн Восил ибн Абдул Аъло хабар берди, у деди: бизга Абу Усома Вуҳайб ибн Холиддан ривоят қилди, у деди: бизга Абдуллаҳ ибн Товус отасидан, у Ибн Аббосдан ривоят қилди. У деди: «Улар ҳаж ойларида умра қилишни ер юзидаги энг фосиқ иш деб ҳисоблар эдилар. Улар Муҳаррамни Сафар деб (атайдиган) қилар эдилар ва: «Туя яғирлари тузалса, жуни қайтиб ўсса, Сафар чиқса — ёки: Сафар кирса, деди — умра қилмоқчи бўлган киши учун умра ҳалол бўлди,» дер эдилар. Сўнг Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ва саҳобалари ҳажга ниятланиб (талбия айтиб) тўртинчи (кун) эрталабида (Маккага) келдилар. У уларга буни умра қилишни буюрдилар. Бу эса уларга жуда оғир туюлди. Шунда улар: «Ё Расулуллаҳ! Қайси ҳалоллик (бўлади)?» дедилар. У: «Ҳалолликнинг барчаси,» дедилар.»