أَخْبَرَنَا يُوسُفُ بْنُ حَمَّادٍ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الأَعْلَى، عَنْ سَعِيدٍ، عَنْ قَتَادَةَ، عَنْ أَنَسٍ، أَنَّ رَجُلاً، كَانَ فِي عُقْدَتِهِ ضَعْفٌ كَانَ يُبَايِعُ وَأَنَّ أَهْلَهُ أَتَوُا النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالُوا يَا نَبِيَّ اللَّهِ احْجُرْ عَلَيْهِ . فَدَعَاهُ نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَنَهَاهُ فَقَالَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ إِنِّي لاَ أَصْبِرُ عَنِ الْبَيْعِ . قَالَ " إِذَا بِعْتَ فَقُلْ لاَ خِلاَبَةَ " .
Бизга Юсуф ибн Ҳаммод хабар бериб, деди: бизга Абдул-Аъло ривоят қилди, Саиддан, у Қатодадан, у Анас (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), бир кишининг ақлида заифлик бўлиб, у савдо қилар эди. Унинг аҳли Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдиларига келиб: «Эй Аллаҳнинг Набийси, уни (савдодан) ман қилинг,» дейишди. Аллаҳнинг Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уни чақириб, ундан (савдони) қайтардилар. Шунда у: «Эй Аллаҳнинг Набийси, мен савдосиз сабр қила олмайман,» деди. У: «Сотганингда: «Алдаш йўқ,» деб айт,» дедилар.