أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ الأَعْلَى، قَالَ حَدَّثَنَا الْمُعْتَمِرُ، قَالَ سَمِعْتُ عُبَيْدَ اللَّهِ، عَنْ خُبَيْبٍ، عَنْ حَفْصِ بْنِ عَاصِمٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَنَّهُ نَهَى عَنْ بَيْعَتَيْنِ أَمَّا الْبَيْعَتَانِ فَالْمُنَابَذَةُ وَالْمُلاَمَسَةُ وَزَعَمَ أَنَّ الْمُلاَمَسَةَ أَنْ يَقُولَ الرَّجُلُ لِلرَّجُلِ أَبِيعُكَ ثَوْبِي بِثَوْبِكَ وَلاَ يَنْظُرَ وَاحِدٌ مِنْهُمَا إِلَى ثَوْبِ الآخَرِ وَلَكِنْ يَلْمِسُهُ لَمْسًا وَأَمَّا الْمُنَابَذَةُ أَنْ يَقُولَ أَنْبُذُ مَا مَعِي وَتَنْبُذُ مَا مَعَكَ لِيَشْتَرِيَ أَحَدُهُمَا مِنَ الآخَرِ وَلاَ يَدْرِي كُلُّ وَاحِدٍ مِنْهُمَا كَمْ مَعَ الآخَرِ وَنَحْوًا مِنْ هَذَا الْوَصْفِ .
Бизга Муҳаммад ибн Абдул-Аъло хабар бериб, деди: бизга ал-Муътамир ривоят қилди, у деди: мен Убайдуллаҳни эшитдим, у Хубайбдан, у Ҳафс ибн Осимдан, у Абу Ҳурайрадан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан (ривоят қилдики), у киши икки (хил) савдодан қайтардилар. Икки савдога келсак, улар мунобаза ва муломасадир. (Рови) гумон қилдики, муломаса — кишининг бошқа кишига: «Сенга матоимни матоинг эвазига сотаман,» дейиши, бироқ уларнинг ҳар бири бошқасининг матоига қарамай, фақат қўл теккизишидир. Мунобаза эса — (кишининг): «Мен ўзимдагини отаман, сен ҳам ўзингдагини отасан,» дейиши, шунда иккисидан бири иккинчисидан сотиб олиши, аммо ҳар бири бошқасида қанча (мол) борлигини билмаслиги ва шу (васф)га ўхшаш (савдолардир).